Sokrat

Glavna svedočenja o Sokratu nalazimo kod Ksenofonta, Platona i Aristotela. Ksenofont je u Sokratovom životu i karakteru istakao trezvenu, praktičnu, popularnu crtu; ali dok on nastoji da dâ istorijsku i pravu sliku Sokrata, Platon u velikoj meri idealizuje svog učitelja, opisuje dubinu njegovog duhovnog života i snažno delovanje na mlade ljude, pa kad se čita njegov rani spis Odbrana Sokratova i nije uvek najjasnije da, ako je sve bilo odista tako, kako to on opisuje, zašto je Sokrat uopšte i bio osuđen; kad je reč o kasnijim njegovim dijalozima tu Platon u usta Sokrata stavlja svoja učenja sa kojima istorijski Sokrat nema mnogo zajedničkog. Zato je od odlučujućeg značaja ocena Aristotela koji o Sokratu piše sa dovoljne istorijske distance da je moguće jasno spoznati sve što je bitno u učenju ovog filozofa.     Sokrat (469-399), sin Sofroniska, prvi je filozof rođen u Atini; u mladosti je učio vajarski zanat kod svoga oca ali je primio i sva druga znanja njegovog vremena; poznanstvo sa sofistima učvrstilo je Sokratovo uverenje o njihovoj štetnosti te se osetio pozvanim na samopreispitivanje i trajnu delatnost nad moralnim usavršavanjem kako sebe tako i svojih sugrađana; njegova istraživanja temeljila su se na dubokom religioznom osećanju i visokoj moralnosti što behu u osnovi celokupne njegove delatnosti na početku peloponeskih ratova. Sokrat nije pripadao nijednoj školi i sam nije težio osnivanju bilo kakve škole; ali, koristio se javnim karakterom atinskog života koji mu je omogućavao da dođe u priliku da sa svakim komunicira. Privlačio je pažnju drugih svojom ružnoćom, britkim humorom i nepobedivom oštroumnošću; njegovo ophođenje i njegova srdačnost, kao i velikodušnost, očarali su sve vodeće ličnosti Atine a posebno omladinu. Zapostavljajući domaće obaveze predavao se višim zadacima i oko njega se uskoro obrazovao krug poštovalaca; u politici nije posebno učestvovao, ali je ispunjavao sve građanske dužnosti. Kada je imao sedamdeset godina okrivljen je da uvodi nova božanstva i da kvari omladinu. Prvobitno, optužba je bila posledica niskih strasti njegovih tužilaca, ali tokom suđenja na njega se, budući da je bio aristokratskih ubeđenja a i da se družio sa sofistima (bez obzira što se s njima sporio), sručila krivica od strane reakcionarnih demokrata da je odgovoran za opadanje moralnosti u narodu. Suđenje se po njega ne bi završilo pogubno da svojom gordošću nije razdražio sudije koje su ga u drugom glasanju osudile na smrt i on je ispio otrov maja 399. pre n.e.     Iako nikog nije označavao kao svog učitelja, Sokrat je bio upoznat s mnogim učenjima, pre svega Heraklita i Anaksagore. Iako nam je, sem opisa života Sokrata od Ksenofonta u njegovom spisu Uspomene na Sokrata, sačuvana samo Platonova Odbrana Sokratova, iz činjenice da je u vreme neposredno nakon smrti Sokrata bilo napisano više odbrana ali i više optužbi Sokrata, biće da nije na sudu sve bilo baš tako kao što se navodi kod Platona. Sokrat je najverovatnije bio žrtva nezadovoljstva kivne atinske demokratije koja je nakon poraza Atine u peloponeskom ratu (431- 404) morala u nekome naći krivca za sve nedaće, a Sokrat kao jedan od najviđenijih Atinjana koji je sve vreme raspravljao upra- vo o moralu a družio se s aristokratama i sofistima za to se našao najpogodniji. Tome je verovatno i nehotično doprineo i Aristofan koji je u komediji Oblaci (423. pre n.e.) Sokrata prikazao kao pobornika upravo onih sofističkih ideja protiv kojih se ovaj borio.     U vreme kad teorija saznanja sofista vodi u relativizam individualnih mnenja, Sokrat je težio trajnom sveopštem znanju; on ličnom mnenju (dóxai) suprotstavlja znanje (epistême), i to ne znanje koje bi se moglo pomoću nauke predati drugima, već znanje kao ideal kojem se trajno mora težiti zajedničkom delatnošću. Ta delatnost nije bila usmerena na saopštavanje znanja drugima, već na zajedničko traženje istine; u njenoj osnovi ležalo je ubeđenje da postoji neko merilo koje nadilazi individualne razlike. To je za posledicu imalo da se Sokratova delatnost odvijala u formi dijaloga gde se posredstvom uzajamne kritike i razmene misli dolazi do onog što su svi obavezni da prihvate. U vreme kad su sofisti izučavali psihološki mehanizam koji stvara lična mnenja, Sokrat ukazuje na zakon uma koji određuje istinu te svoje savremenike stalno nagoni da mu pomažu u traženju istine. U tome treba videti njegovo isticanje sopstvenog neznanja čime se on istovremeno i distancira od ideala mudrosti (sophía). On takvo samosaznanje ne traži i od drugih zato što ništa ne kvari istinsko znanje kao prividno znanje koje se kod ljudi rađa kao posledica sofističkog poluobrazovanja. Zato on u svojim razgovorima snagom neumoljive logike razara ona mnenja koja u početku nalazi kod sabesednika; u tom vladanju dijalektikom se i krije ona čuvena Sokratova ironija. Uklonivši tu početnu prepreku Sokrat nastoji da u daljem razgovoru iz sveg što je rečeno izdvoji neko zajedničko stanovište. U tome bi se sastojalo zapravo sokratovsko istraživanje. Cilj njegove naučne aktivnosti bio je pojam suprotstavljen pojedinačnim predstavama do kojih se došlo individualnim opažanjem; određujući značenje pojedinim rečima, Sokrat se nalazio na istom tlu na kome i sofisti, ali je bio vođen drugom nadom: smatrao je da će na taj način pomoću opšteg pojma dospeti i do same suštine predmeta i zakona koji vlada svim pojedinim slučajevima i tako, na mesto metode nagađanja Sokrat postavlja metodu sistematskog istraživanja.     Oblast u kojoj je Sokrat koristio svoju induktivnu metodu određivanja pojmova, kao i kod sofista, beše pitanje ljudskog života a opšteobavezujuća istina koju je trebalo naći u dijalogu nalazila se u jasnosti moralne svesti dok se krajnji cilj nauke video u moralnom samousavršavanju. To je razlog tome što su već i stari autori isticali kako se kod Sokrata filozofija ograničava na etičku problematiku, na pitanje čoveka i to je razlog što s njim počinje jedno novo poglavlje u istoriji filozofije - antropološki period.     Ta etička usmerenost Sokratova sledi osnovnu psihološku tezu koja jasno izražava racionalistički karakter celikupne epohe prosvećenosti a to je teza o identitetu vrline i znanja. Usled usložnjavanja kulturnih odnosa i mnoštva različitih običaja u raznim krajevima helenskog sveta osetila se potreba da se racio- nalnim prosuđivanjem načini pravi izbor a u tome su najviše uspeha imali oni koji su bili pritom i najobavešteniji. To je uticalo na Sokrata da utvrdi kako se istinska vrlina sastoji u znanju i da istinsko znanje već samo po sebi vodi ispravnom postupanju. Na taj način znanje o dobru postalo je vrlina a promišljanje - princip života. Filozofija se sastoji u promišljanju dobra koje bi bilo opšteo- bavezujuće. Saznanje je isto što i ovladavanje moralnošću, a saopštavanje znanja izraz posebnog odnosa među ljudima koji je Sokrat video kao ljubav (éros). Tako su bili spojeni determinističko i intelektualističko posmatranje na voljnu delatnost; moralna svojstva našla su se u zavisnosti od intelektualne razvijenosti, a odluke u zavisnosti od jasnosti i zrelosti intelekta. Ako je Sokrat tvrdio da su svi negativni postupci posledica neznanja i nepromiš- ljenosti, tada je bilo potpuno u duhu prosvećenosti proglašavanje znanja etičkim idealom. Sve ostale vrline deo su naučnog znanja (epistême) i mogu se dosegnuti izučavanjem nauke. Tako se sa Sokratom završava proces koji je započeo sa sedmoricom mudraca a koji se nalazio u opasnosti da se pod udarem individualne kritike razore sve norme; sada se, zahvaljujući metodskom mišljenju iznova počelo težiti nečem što je bilo opšteobavezujuće.     Sokrat nije sistematski izložio znanje iz kog bi se sastojala vrlina. Polazeći uvek od date situacije bio je prinuđen da pitanje: šta je dobro? - zameni pitanjem: šta je dobro u određenim uslovima za određenog čoveka? Odgovor bi uvek bio: dobro je ono što je saglasno s našim ciljevima, ono što zadovoljava čovekove težnje i što čini njegovu sreću. Ako kod Ksenofonta etički pogledi Sokrata prelaze u teoriju koristi, kod Platona, koji je daleko suptilniji, korisno se identifikuje s lepim i dobrim i odnosi se na duševno zdravlje, na brigu o stvarnom dobru duše. U oba slučaja, vrlina koja se sastoji u znanju, identifikuje se s blaženstvom i osnovna pozicija Sokrata ostaje eudaimonistička, a to nije mogla da prevlada sva antička filozofija. Nepoverenje u metafizičke i fizičke teorije Sokrat je kompenzovao dubokim verovanjem u vladavinu božanskog bića nad prirodom i čovekom dok se racionalistička jednostranost njegove etike dopunjavala njegovim poverenjem u unutrašnji glas (daimónion) koji je video kao božanski.     Suprotstavljajući ideal uma tada vladajućem relativizmu Sokrat teži moralnom preobražaju života uz pomoć nauke i ta je tendencija kasnije dala značajne rezultate; međutim, princip razmišljanja o unutrašnjem svetu i oduševljenje s kojim je Sokrat odbacivao draži realnog sveta bili su novi i strani grčkom duhu i to je možda i osnovni razlog što je njegovo učenje kod njegovih nastavljača dobilo tako različite oblike. Već činjenica da su nakon njegove smrti nastale četiri različite filozofske škole više no jasno govori da njegovo učenje nije bilo jednoznačno i da se moglo na više načina interpretirati. Isto tako činjenica je da su Sokratovi učenici više imali sofističkog no sokratovskog duha (koji se još osećao kod Euklida, Antistena i Aristipa), da takozvane "sokratovske škole" pre treba videti kao posledicu razgranavanja sofistike no kao nastojanje da se dalje ide putem na koji je ukazivao Sokrat. Postojale su četiri škole: megarska, elidsko-eritrejska, kinička i kirenska. Sokratovske škole     a. Megarska škola.  Osnivač Megarske škole bio je Euklid iz Megare koji je smatrao da se elejskom pojmu bića može pridati sadržaj ako se biće identifikuje sa sokratovskim pojmom dobra; u svakom slučaju, pokazalo se da nije uspeo da prevlada apstraktnu prazninu parmenidovskog principa. Odredio je dobro kao jedino postojeće, večno, jednako sebi, premda ga ljudi različito nazivaju; različite vrline tumačio je jednom jedinom vrlinom koja samo menja nazive a ta vrlina je znanje koje je identično s bićem (kao kod elejaca); odbacivao je biće svega osim dobra. Sve to nije pomoglo ni razvoju etike ni razvoju teorije saznanja već samo svedoči o produženju besplodne dijalektike sofistike koja zadržava elejski smer. U oblasti etike megarani nisu uradili skoro ništa; jedino Stilponu (380-300), koji je na kraju postao vođa škole, pripisivana je etička teorija; on je spojio megarsku dijalektiku i etiku kinika i time je uticao na osnivača stoičke škole - Zenona.     U metafizici megarani su se ograničili na utvrđivanju jedinstva sveg postojećeg i svojim dokazima sledili su argumentaciju elejaca. Ono što je istinski doprinos megarske škole sastoji se u razvijanju sofističkog umeća - eristiké. Njihovo apstraktno učenje o jedinstvu postojećeg imalo je za posledicu skeptički pogled na sva pojedinačna saznanja a isto tako i negativni odnos spram učiteljs- ke delatnosti. Za Euklida kažu da je u opovrgavanju protivničkih stavova koristio poseban postupak: nije napadao pretpostavke nego je dokazivao apsurdnost zaključaka (deductio ad absurdum). Ovde treba još jednom pomenuti Stilpona (koji je smatrao da na osnovu principa identiteta nijednom subjektu ne treba pripisati predikat koji je od njega različit), kao i Eubulida i Aleksina koji su bili veoma popularno tzv. "začarano zaključivanju" u kome sve mislivo i uzajamno isključujući odgovori na pitanja moraju u sebi sadržati protivrečnost (najpoznatiji su sofizmi: lažljivac, rogati, gomila...). b. Elidsko-eritrejska škola.  Još manji značaj od Megarske škole imala je Elidsko-eritrejska škola koju je osnovao Sokratov učenik Fedon iz Elide u svom rodnom gradu a koju su potom Menedem i Asklepijad preselili u Eritreju gde je škola kratko trajala i ugasila se već početkom trećeg stoleća pre n.e. Ova se škola, u svojoj biti eklektička (oslanjajući se na pojedina Sokratova učenja), razvijala slično megarskoj. Mada od Fedona ništa nije sačuvano (pa je već Panetije sve spise njemu pripisivane smatrao neautentičnim), čini se da je u onom bitnom Fedon bio saglasan sa Euklidom, a Menedem, koji je prošao Akademiju i školu Stilpona, zajedno sa ovim poslednjim posvetio se etici kinika te su se tako obe škole, zajedno s Kiničkom, slile u stoičku.     Daleko veći značaj imale su Kirenska i Kinička škola u kojima su pod neposrednim uticajem Sokrata i njegovog etičkog učenja protivrečja u moralnim i socijalnim pogledima Grka poprimila sasvim određene forme. Obema školama je svojstvena ravnodušnost spram teorijske nauke i shvatanje filozofije kao ži- votnog iskustva. Učenje i jedne i druge škole izrasta iz sofističkog vidokruga i tek se povremeno oslanja na Sokrata. Kada je reč o određenju čoveka i odnosu individue spram društva, ovde je reč o smeru koji je suprotan onom uobičajenom koji srećemo u antičkom svetu. Oba učenja su posledica kulturno-filozofskog pokreta sofistike i sadrže u sebi razmišljanja drevnih Grka o vrednosti civi- lizacije za pojedinca. Ovaj opšti pogled zbližio je ove dve orijentacije bez obzira koliko su im bili različiti odgovori na postavljena pitanja.  c. Kinička škola.  Kiničku školu je osnovao Antisten iz Atine (440-368) (u početku učenik Gorgije) koji je nakon smrti Sokrata otvorio školu u Kinosargu u Atini. Ona je svoju veliku popularnost stekla zahvaljujući originalnoj ličnosti Diogena iz Sinope (404- 323) koji je zbog falsifikovanja novca morao da pobegne iz svog rodnog grada da bi u Atini praktikovao filozofiju Antistena. Treba još pomenuti Krateta, savremenika Stilpona, koji je razdelio svu svoju imovinu kako bi se mogao posvetiti kiničkom načinu života, zatim njegovu suprugu Hiparhiju, bogatu i učenu, koja je s njim negovala kinički način života i njenog brata Metrokla o kome svedočenja imaju isključivo anegdotski karakter. Kao što su megarani postojećem pripisivali isključivo dobro, tako je za kinike jedinstveni sadržaj i cilj života bila vrlina i s elejskom isključivošću su odbacivali sve druge ciljeve. Ako su i smatrali da se vrlina sastoji u znanju, oni su najveći značaj pridavali praktičnoj strani - dobrim postupcima i sistematskom sprovođenju moralnih pravila u život; naučnim zahtevima pripisivali su značaj samo u onoj meri u kojoj su služili ostvarenju etičkih ciljeva. To je, uostalom, bila posledica i toga što je s obzirom na gnoseologiju Kinička škola stajala na tlu sofističkog skepticizma. Objašnjavajući bit stvari pomoću određenja, Antisten je sledio Sokrata, ali se kasnije, razvijajući svoje stavove, približavao Gorgi- jinoj tvrdnji da je nemoguće pripisivati nekom subjektu predikate različite od njega te da su mogući samo stavovi identiteta. Odredljivo može biti samo ono što je složeno, dok se sve prosto (pojedinačno) može odrediti samo pomoću njegovog naziva kojim se ne može dosegnuti suština stvari. Tako je kinička teorija saznanja završila u skepticizmu pa je Antisten zastupao sofističko shvatanje o nemogućnosti protivrečnosti.     Ovo sofističko ograničavanje saznanja granicama jednostavnih naziva, kao nominalizam, dobilo je polemičku dimenziju istupanjem protiv teorije ideja. Za Antistena i Diogena postojali su samo pojedinačni predmeti, dok su rodni pojmovi bili reči bez sadržaja. Smatrajući da se logički ne može odrediti suština pred- meta već samo čulno, za stvarno su priznavali samo ono što se može dosegnuti rukama.  Ovo je uticalo na njihovo učenje o vrlini: vrlina je dovoljna da bi se zadovoljio nagon za blaženstvom; vrlina nije samo najviše već i jedino dobro, jedino sredstvo za dostizanje sreće. Osim ovog duhovnog dobra koje nije podložno spoljnim uticajima, kinici su odbacivali i prezirali sve ostale vrednosti koje su cenili drugi ljudi. Jedino vrlina ima vrednost i jedino porok treba izbegavati - sve ostalo je beznačajno, indiferentno. To je razlog što su kinici prezirali bogatstvo, raskoš, slavu, čast, čulnu nasladu i patnju; sledeći ovu misao do kraja, oni su prezirali i svaku radost, stid i običaje, porodicu i otadžbinu.     To je razlog što nam je sačuvano mnogo anegdota (posebno o Diogenu), a malo ozbiljnih razmišljanja. Osnovna misao kinika bila bi u tome da pojedinac zavisi jedino od sebe i da mudrac, ovladavši vrlinom koja se sastoji u samodovoljnosti, stoji nasuprot ogromne mase glupaka. Da bi što manje zavisio od spoljnih dobara, mudrac do krajnosti ograničava svoje potrebe: što manje želja to više sreće. Isto tako slobodnim oseća sebe mudrac i spram društva: može da sagleda društvene predrasude i zato ga ne obavezuju ni običaji, ni moral, ni zakoni. Mudracu koji poseduje vrlinu civilizacija nije potrebna i on je se odriče. Sofističko suprotstavljanje prirode i zakona (phýsis - nómos) pretvara se u princip: sve što je stvorio čovek smatra se neprirodnim i izlišnim te kinici propovedaju povratak prirodnom stanju koje oslobađa od opasnosti što ih donosi kultura kao i njena dobra.     Ako se danas neki teoretičari4 okreću kiničkoj filozofiji, to je delom zasluga i cinizma koji se nalazi u temelju savremene politike. Reč je o sasvim određenoj filozofiji života koja je sâm život smatrala nečim daleko važnijim od pisanja knjiga. Da li je Diogen iz Sinope napisao Politiku i sedam parodija na tragedije, to je manje važno od anegdota5 koje govore o njemu. Svojim postupcima je zgražavao svoje sugrađane; nazivali su ga psom, što je on s ponosom prihvatao, ali Aleksandar je rekao "da nije Aleksandar voleo bi da je Diogen", a najlepša hetera antičkog sveta Mnesareta, zbog bledoće kože prozvana Frina, činila mu je ono što drugima, normalnim građanima, nije ni za pare.     Diogen živi na kraju helenske epohe; on svet više ne shvata tragično i nije melanholičan; njegovo oružje je smeh; on prezire sve ono što njegovi savremenici vide kao izraz visokih vrednosti; boreći se protiv svakog društvenog konformizma, odbacuje stid. U svetu gde slučajnost obesmišljava svako planiranje i gde stari poredak postaje tesan a politika jedina prava opasnost, Diogen sebe od- ređuje kao građanina sveta jer je otadžbina uveliko izgubljena.     Na njegovom tragu biće nekoliko stoleća kasnije neuspeli skulptor, retor, potom satirički pisac eseja na moralne teme, savremenik velikog rimskog istoričara i cara Marka Aurelija - Lukijan iz Samosate (120-180). d. Kirenska škola.  Potpunu suprotnost sumornoj vrlini kinika je kirenska filozofoja puna životne radosti. Njen vođa je Aristip iz Kirene (435-360) koga je u mladosti u Atinu privukla Sokratova slava. Pred kraj života u svom rodnom gradu je osnovao školu; njegovo učenje oslanja se na Protagoru, kao što se Antistenovo oslanja na Gorgiju. Aristip je razvio relativizam Protagorine teo- rije opažanja u jednu izuzetnu teoriju osećanja. Čulno opažanje svedoči samo o našim sopstvenim stanjima /tà páthe/ a ne o predmetima koji ta osećanja izazivaju i koji su nedostupni saznanju. Naše znanje tiče se samo promena u našem sopstvenom biću i samo to je i važno za nas. Osećanja, kojima saznajemo sops- tvena stanja uvek su istinita. Zato su se kirenjani skeptički odnosili prema prirodnjačkim istraživanjima. Sledeći Protagorin individualizam kirenjani tvrde da svako može znati samo sopstvena osećanja.     Osnovno pitanje kirenjana (kao i mladih kinika) bilo je pitanje u čemu se sastoji blaženstvo. Zato oni, istražujući duševna stanja, istražuju samo osećanje zadovoljstva i nezadovoljstva. Kao što je Protagora teoretske sadržaje opažanja objašnjavao različitim kretanjima, tako su i kirenjani nastojali da osećanja objasne iz različitih kretanja u kojima se nalazi onaj koji ta osećanja ima: laganom kretanju odgovara zadovoljstvo, a brzom nezadovoljstvo; spokojstvo se postiže odsustvom zadovljstva i nezadovoljstva. Na osnovu ove tri mogućnosti postoje: prijatna, neprijatna i srednja stanja. Kako uvek treba težiti zadovoljstvu, to znači da je zadovoljstvo (hedone) jedini cilj (télos) svih naših želja - blaženstvo, najviše dobro. Ono što donosi zadovoljstvo to je dobro, ono što stvara nezadovoljstvo to je loše; sve je ostalo - indiferentno.     Hedonizam je odgovor na pitanje o sadržaju pojma dobra; na to pitanje Sokrat principijelno nije odgovorio; Aristip vrlinu identifikuje sa sposobnošću uživanja i vrednost nauke bila bi u tome da ona priprema čoveka za istinska zadovoljstva. Istinsko uživanje postiže se samo posredstvom phrónesis; za to je neop- hodan razum koji oslobađa od predrasuda i uči kako da se koristimo dobrima života na najrazumniji način. Na taj način mudrac dolazi do uverenosti u sebe samog koja mu ne dozvoljava da se zadovolji nezadrživim tokom spoljašnjeg sveta; to znači da i u uživanju mudrac mora biti svoj gospodar i gospodar onog što ga okružuje. I Kirenjani i Kinici nastojali su da čoveka oslobode od to- ka svakodnevice: prvi su zahtevali vladanje nad uživanjem a drugi sposobnost samoodricanja; Aristip je prvo smatrao težim no drugo.     Naspram kinika koji se udaljavaju od sveta, kirenjani slikaju ideal mudraca kao svetskog čoveka koji uživa u životu, ceni telesna zadovoljstva, duhovne radosti, bogatstvo, ugled i promišljeno koristi predmete i ljude, a da pri tom u svom uživanju nikad ne želi nemoguće, dok u manje srećnim trenucima ume da sačuva mir, spokojstvo i vedrinu duha.     Izdvajanje individuuma iz života karakteristično je ne samo za kinike već i za Kirenjane; to se posebno manifestuje u njihovoj ravnodušnosti spram života u državi. Aristip je voleo lutalački život sofiste koji ga je oslobađao učešća u državnim poslovima. Teodor je svojom otadžbinom nazivao svekoliki svet, a patriotsko samopožrtvovanje glupošću nad koju se mudrac mora uzdići; svi ovi stavovi u saglasju su s kiničkim i izraz su dekadencije grčkoga duha. Epoha grčke prosvećenosti potkopala je naivno uverenje u mogućnost čovekovog saznanja i tako zaustavila razvoj istraživanja prirode. Nauci je pretila opasnost da izgubi svoj ugled i upravo zadobijenu samostalnost u pripremi za praktični život. S druge strane, krug naučnih radova sve se više širio pa su od preovlađujućeg značaja bila psihološka istraživanja; fizici su se pridružile logika i etika.     Osnovni pojmovi psihičkog života našli su se u istoj ravni s pojmovima fizičkog postojanja. Došlo se do saznanja o značaju subjekta u formiranju čovekovog pogleda na svet; istraživanje pojmova otkrilo je suštinu naučnih zahteva koja je formulisana kao zakon podvođenja pojedinačnog pod opšte. Došlo se do svesti o tome da nauka ne može pružiti zadovoljstvo ako čoveka ne nauči tome da razume određenje njegovog života u odnosu na spoljni svet.     U početku se razvoj subjektivnog momenta odvijao samostalno kao suprotnost objektivnom; potom, ova dva monenta počinju da prožimaju jedan drugi i principi formulisani u ovim dvema orijentacijama streme svojoj sintezi. To je vreme kad grčka nauka dolazi do svojih najdubljih uvida, vreme između Peloponeskih ratova (431-404) i vladavine Filipa Makedonskog, vreme kada je grčki život bio blizu svog raspada, vreme kad nastaju tri velika sistema oličena u imenima Demokrita, Platona i Aristotela.