neki od stoika zastupnici shvatanja da su
prazan prostor, vreme i
predmeti izricanja (lektòn) - netelesni;
posledica toga je panteizam
i učenje o racionalnosti sveg postojećeg, pa
je i sve nesavršeno u
životu tumačeno tako da ima svoju svrhu u
sklopu celine. Zlo u
svetu može se odstraniti očišćenjem i u tu
svrhu stoici su obnovili
staru heraklitovsku ideju o tome kako se
povremeno sve vraća u
vatru (i tako očišćuje) te se posle takvog
"svetskog požara" sve po-
navlja (stvari, lica, ceo kosmos) i sve to ima
u sebi daleko više
tragizma no optimizma koji su nalazili stoici.
Svojim rigorizmom
stoici su se približavali kinicima ali za
razliku od njih nisu
prezirali nauku i kulturu, dok učenje o
nesumnjivoj razumnosti
čoveka podseća na Sokrata, Platona i
Aristotela.
Čovek o kome govore stoici je mudrac koji voli svoju sudbinu
(amor fati), pa se tvoračka vatra, proviđenje
i sudbina pokazuju
kao jedno i isto; ko to ne zna ili ne razume,
taj voli svoju ništavnu
ličnost a ne svoju sudbu, on večno pati a ne
shvata da osim
sudbine ne postoji ništa drugo; nema prelaznih
stepena između
mudrosti i gluposti, i kako su za stoike glupi
istovremeno i ludi, za
stoike većina ljudi beše luda, dok je mudraca
bio neznatan broj pa
je antropocentrizam za njih imao veliku
vrednost.
Pošto je najsavršenije biće u prirodi čovek, on kao svoju
osnovnu vrlinu poseduje praktičnu mudrost
(phrónesis); stoici su je
još označavali izrazima mudrost i snaga duha; čovek
poseduje i
afekte koju mu pomućuju razum; njih ne treba
prevaspitavati, već
iz korena ukloniti iz ljudske duše. Bestrašće
ili otsustvo afekata
(apathéia), a s tim i uspravnost, nepokolebljivo moralno držanje,
kao i obaveznost, časno
ispunjavanje obaveza – osnovne su
kategorije stoičke etike. Sve razne druge
potrebe zaslužuju samo
prezrenje i u tome se sastoji poznati zahtev
stoika da treba živeti u
skladu s prirodom, koju su oni videli kao
bestrasnog i idealnog
tvorca života.
Prvobitni,
klasični stoicizam bio je izraz apsolutnog,
rigorističkog morala; mudrac se može naći
izgubljen u haosu
životnih relacija i ako ne može da taj haos
dovede u red, treba da
izvrši samoubistvo i tako sebe istrgne iz tog
nerazumnog životnog
haosa i spoji se s idealnim razumom svetske
celine. Po predanju,
dva osnivača stoičke škole (Zenon i Kleant)
izvršili su
samoubistvo, a govorilo se to i za mnoge druge
stoike.
Konačno, sad postaje jasno kako je i ceo kosmos jedna svetska
država i kako smo svi mi građani te države –
kosmopoliti; treba
imati u vidu da su stoici prvi koji su kosmos
počeli tumačiti kao
državu, jer do tog vremena kosmos je tumačen
ili kao univerzalna
porodica (mitologija) ili kao sukob kosmičkih sila (filozofija
prirode); tek stoici kosmos tumače kao svetsku imperiju.
Kosmosom, kao čovekom i društvom vlada neumoljivi zakon i to je
još jedna od ključnih stoičkih kategorija;
važno je istaći da su, po
shvatanju stoika, pred tim svetskim zakonom
svi ljudi jednaki,
bilo da su slobodni ili robovi, Grci li
varvari, muškarci ili žene.
Mada se, u početku, posebno kod Hrizipa, stoicizam pokazuje
kao savršen i završen filozofski sistem, on
malo-pomalo gubi svoje
specifične karakteristike i prelazi u bezbojno
filozofsko
moralisanje, i premda u stoicizmu od samog
početka nema one
organske veze svih delova, a što će biti
svojstvo poslednjih velikih
sistema grčke filozofije, činjenica je da u
učenju Zenona i Hrizipa
nalazimo tesno vezane neke elemente stare
grčke nauke; ali kako
ta veza nije uvek logična i nužna, jasno se
pokazuje kako
eklektički razvoj stoicizma nije nešto što bi
bilo izazvano spolja,
već nešto što je proizlazilo iz njegove
prirode.
Školska podela filozofije na logiku, fiziku i etiku oštro se
sprovodi i kod stoika, ali se akcenat njihovog
učenja uvek nalazi
na etici; učenje vrline, umeća življenja, to
je za sve njih osnovni cilj
i bit filozofije pri čemu svi oni vide vrlinu
u pravilnom vladanju; i
samo ukoliko se, u duhu Sokrata, vrlina
identifikuje s pravim
znanjem, utoliko logika i fizika bivaju nužni
temelj etike.
U
središtu stoičkog učenja je ideal mudraca i ovaj
se oslikava
po uzoru na Sokrata i Antistena; nastoji se
pokazati kako je ideal
kome treba težiti savršen čovek oslobođen
uticaja iz života koji ga
okružuje. Taj ideal se prvenstveno određuje
negativno: kao
nezavisnost od afekata. Mudrac istražuje
strasti ali se za njima ne
povodi, pa za njega kao i kod kinika, vrlina
je najviše dobro, ali is-
tovremeno i jedino dobro. Vrlina je razum,
razum koji sebe
određuje praktično i teorijski a da li će se
čovek prepustiti razumu
|
ili afektima, zavisi od
njega samog i to ne zavisi od spoljašnjeg
života već od njegove unutrašnje suštine.
Vrlina je, ističe Kleant,
harmonično stanje koje zaslužuje da se odabere
zbog njega samog,
a ne zbog nadanja ili iz straha ili nekog
drugog motiva spolja.
Štaviše, nastavlja ovaj stoik, sreća se
sastoji u samoj vrlini, jer je
ona ono stanje duha koje teži da čitav život
učini harmoničnim (D.
Laert., VII 89).
Da
bi se dostiglo blaženstvo, treba slediti mišljenje čiji je
sadržaj priroda (phýsis) koja je identična s
razumom (lógos). Pod
prirodom neki stoici, kao Hrizip,
podrazumevaju delom opštu
prirodu stvari, a delom ljudsku prirodu, dok
drugi, kao Kleant,
smatraju da je jedino priroda kosmosa ono čega
se moramo
pridržavati, a ne i priroda pojedinca (D.
Laert., VII 89).
Potčinjavanje svetskom zakonu jeste etički
princip Stoe koja kroz
to potčinjavanje poprima od samog početka i
religioznu boju. Etički
dualizam stoika koji se ogleda u
suprotstavljanju prirodnog
neprirodnom, a takođe i u izjednačavanju
prirodnog i razumskog,
polazi od antiteze priroda - civilizacija.
Ističući pomenuti dualizam
prirodnog i neprirodnog stoici su vrlinu
odredili kao potčinjavanje
moralnim zakonima i u etiku su uveli pojam
dužnosti te tako jasno
podvukli razliku između onog što jeste i onog
što treba da bude.
Vrlina, ističu stoici, jeste harmonično stanje
koje zaslužuje da se
odabere zbog njega samog, a ne zbog nadanja,
iz straha ili nekog
drugog motiva spolja. Štaviše, kazuje Kleant,
sreća se sastoji u sa-
moj vrlini, jer je ona ono stanje duha koje
teži da čitav život učini
harmoničnim (D. Laert., VII 89).
Stoici
su posebno zaslužni za razvoj logike; ali, dok je Aristotel
fizici i etici posvetio čitave traktate,
videći ih (za razliku od logike)
delovima filozofije, tek kod stoika se termin logika koristi kao
oznaka odgovarajuće filozofske discipline. U
početku su stoici
logikom označavali nauku o umu u
platonističkom smislu (a ne
nauku o pojmovima, sudovima i zaključivanju i
dokazima (u aris-
totelovskom smislu)); logika za njih beše
nauka o usmenom
izražavanju (a što igra veliku ulogu u
antičkom shvatanju logosa);
stoička logika delila se na retoriku i dijalektiku a
dijalektika na
učenje o “označavajućem” (poetika, teorija
muzike i gramatika) i
nauku o označenom, odnosno o predmetu o kojem
se nešto kazuje
(tj. jezička predmetnost /lektón, značenje/).
Dijalektiku stoici
shvataju opisno-semantički i jezički; taj
smisao imaju i četiri
logičke kategorije ukoliko se odnose na “reč”:
nešto (biće i nebiće),
bivstveno svojstvo (opšte i posebno), slučajno
svojstvo i relativno
svojstvo /treća kategorija se odnosi na
strukturu, a četvrta na
odnos jedne strukture s drugim strukturama – u
aristotelovskoj
terminologiji – kakvoća (kvalitet) i odnos
(relacija)/.
Stoici, kao tipični predstavnici ove epohe, smatrali su da ako
sudovi mogu biti pozitivni ili negativni, samo suđenje nije ni
pozitivno ni negativno; tu neutralnu oblast
subjektivnog mišljenja
stoici su shvatali kao značenje koje je
svojstveno svakoj reči.
Značenje reči i postoji, jer da reč nema
značenja, ne bi ni postojala.
Tu jezičku predmetnost stoici su nazivali lektón. Priroda tog lek-
tona je irelevantna, odnosno neutralna.
Predmet iskaza, sam po
sebi, netelesan je (iako je inače sve
telesno); to samo kazuje kako je
kod stoika logika čisto deskriptivna i da ona
nije i ništa drugo do
deskriptivna fenomenologija koja sama još nije
povezana s
problemima objektivne realnosti,
Taj
stoički princip "lektona" je originalno dostignuće antičke
filozofije. Kada se ovaj princip primeni na
stvarnost, dobijaju se
dva sloja: (1) materijalni, realni, faktički i
(2) značenjski. "Biti" ili
"ne biti" to samo po sebi nije i ono
što "znači". Značenje je iznad
postojanja i nepostojanja, no ono je ono što
ovima pridaje smisao i
javlja se kao njihov oblikujući princip.
Praktično, to je značilo da se više ne govori samo o idejama i
materiji i da se ove više ne objedinjuju
prosto u organizam; sad je
obratno, na samom početku stajao organizam ali kao nešto
neposredno dato, iskonsko, kojem ne treba
nikakvih dokaznih
principa. Tumačenje kosmosa kao živog
organizma nalazimo i
ranije, kod presokratovaca, Platona,
Aristotela. No kod njih je on
uvek rezultat primene pojedinih logičkih
kategorija. I Platon i
Aristotel kosmos vide kao živi organizam, ali
kod obojice kosmos je
rezultat dijalektike ideja i materije; stoga
prvobitno, ili
prvonačalno za njih nije živi organizam, nego
kategorija ideje i
materije.
Kod
stoika je sasvim drugačije: organizam nije za njih
ishodišna nego početna kategorija; on se
nalazi od početka, u svom
prerefleksivnom značenju i u procesu
refleksije već je živi
organizam. (Tako se svet života javlja kao
pretpostavka
prerefleksivnog mišljenja i ovo se može
dovesti u vezu s poznim
Edmundom Huserlom (E. Husserl, 1859-1938)).
Kad je o stoicima
reč, može se reći da kod njih stvarnost kao
organizam niče kao
rezultat objektivisanja irelevantnog principa
"lekton".
Manje je jasno stoičko tumačenje lepote (adiaphorá); ona je
takođe nešto neutralno; ako su stvari dobre ili
loše, korisne ili
beskorisne, to nije slučaj sa lepotom. Ona se
može koristiti za
dobre ili loše ciljeve, za zdravlje ili
bogatstvo. Sama po sebi lepota
nije ni dobro ni zlo; nije zainteresovana
unutar životne strukture i
u tom smislu je beskorisna. Kosmos, život
kosmosa i život uopšte -
to je za stoike carstvo lepote.
Kod
skeptika imamo do kraja razvijenu tezu o irelevantnosti:
oni su smatrali da se ne može govoriti ni da
nešto postoji ili ne
postoji, već je neophodno uzdržavanje (epochè)
od svakog suđenja.
To uzdržavanje je imalo za cilj da sačuva
čoveka od voljnih uticaja
i da ga stvori bezosećajnim na sve životne
pojave. Na taj način
stvarao se čisto misaoni prostor. Odgovor
skeptika je bio: lepota je
spokojstvo duha. Princip irelevantnosti javlja
se i kod epikurejaca
kad god se kritikuju pojavni oblici života; no
ako je estetička
irelevantnost vodila stoike ataraksiji,
epikurejce je vodila
estetskom uživanju. Irelevantnost je iznad
bivstvovanja i
nebivstvovanja, istine i laži.
Prvi period stoicizma (III-II stoleće pre
n.e.) vezan je za imena
osnivača škole: Zenona i Hrizipa. Zenon s Kipra (340-265) bio je
semitskog ili polusemitskog porekla; došavši u
Atinu slušao je
kinika Krateta, megarca Stilpona kao i
Platonove sledbenike
Ksenokrata i Polemona; posle dužih priprema
počeo je da drži
predavanja šetajući tremom koji beše islikao
na atinskoj Agori Po-
lignot (Stôa poikíle), a gde je za vreme
vladavine atinske
tridesetorice doneta odluku o pogubljenju
viđenih atinskih
demokrata; po Stoi Zenonovi slušaoci su
nazvani stoici (kao i
njegovi učenici koji su se u početku zvali zenonovci). Atinjani su
Zenona izuzetno cenili te su mu bili predali i
ključeve gradskih
kapija i odlikovali ga zlatnim vencem i
bronzanom bistom (D.
Laertije, VII 6). Među njegovim učenicima bili
su Heril iz
Kartagine, Kleant iz Asa, Persej iz Kitiona,
Sfer sa Bosfora,
Eratosten iz Kirene, Zenon Taraski, Diogen
Vavilonski, a najviše
se isticao Hrizip sa Sicilije (280-206). Posebnu pažnju privlači
negrčko poreklo ovih filozofa. Rekli smo da
stoicizam ovog perioda
karakteriše strogi moralni rigorizam i stoički
principi bili su do te
mere apsolutni da su ih i sami stoici
narušavali.
Stoici srednjeg perioda znatno su se udaljili od klasičnog,
dogmatskog, ortodoksnog stoicizma; s jedne
strane to je rezultat
kritike stoičkog učenja od strane skeptika
(Arkesilaj je napadao
Zenona i Kleanta, a Karnead Hrizipa), ali i
posledica približavanja
vrednostima rimske kulture za koju su
asocijalnost i nepa-
triotizam bili neprihvatljivi. Zato “srednji”
stoici težište pomeraju s
teorijskih promišljanja na probleme
neposrednog života.
Najznačajniji predstavnici ovog perioda
stoicizma behu Panetije i
Posejdonije. Reformator stoicizma u atičkoj
filozofiji, aristokrata,
astronom, geograf, istoričar, istoričar
filozofije i religije, pa-
sionirani putnik, prijatelj Scipiona Mlađeg i
učitelj Cicerona, Pa-
netije (185-110. pre n.e.) rodom je sa Rodosa; u mladosti je
boravio u Atini gde je slušao predavanja
Diogena Vavilonskog,
neposrednog Hrizipovog učenika. Ako je u prvo
vreme bio vatreni
pristalica stoičkog učenja, budući da je
pohađao i predavanja
Karneada, njegovo prvobitno stanovište je
počelo da se koleba i
prepliće sa platonizmom i skepticizmom
peripatetičke škole. Treba
imati u vidu i Panetijeve veze sa Rimom: on je
bio u onom
poznatom atinskom poslanstvu sačinjenom od
predstavnika raznih
atinskih filozofskih škola, poslatom u Rim, a
koje su zbog
Karneadovih beseda rimskoj omladini, na
predlog Katona Starijeg
(156/155) prognali iz Rima. Kako mržnja
Rimljana nije bila
uperena direktno protiv Panetija, on je u Rimu
boravio ponovo
144. gde je bio u jednom helenističkom društvu
Scipiona Mlađeg
(koji je Kartaginu razorio godinu dana
ranije), da bi kasnije čak
učestvovao i u jednom njegovom pohodu na Istok
(140-139). Go-
dine 129. Panetije je smenio Antipatra iz
Tarsa na čelu Stoe. Sle-
dećih dvadeset godina, do njegove smrti (110),
predstavljaju
vrhunac njegove usmene i pisane delatnosti.
Atiku je posebno
voleo i isticao značaj njene klime za duhovno
obdarene ljude. Nisu
ga mnogo interesovali stoička kosmologija i
logika ali se daleko
više zanimao za svrhovitost u prirodi i lepotu
u njoj; mnogobrojni
njegovi spisi (među kojima su: O dužnosti, O ponašanju, O politici
i dr.) bili su poznati još dugo u čitavom
Sredozemlju.
Panetije je omekšao strogo, ortodoksno stoičko učenje tako što
je u njega uneo platonovske i peripatetičke
ideje pa je kasnije bilo
naučnika koji su smatrali da je on više bio
platoničar no stoik, jer
stoicizmu beše blizak kad se radilo o
praktičnoj filozofiji, a
platonizmu kad se radilo o teorijskoj
filozofiji; sigurno je, kad je reč
o fizici, da je zastupao aristotelovsko učenje
o večnosti sveta, čime
se udaljio od stoičkog učenja o sveopštem
požaru koji periodično
uništava kosmos koji se rađa iz
supstancijalnog ognja; Panetije se
udaljio i od stoičkog organicizma, tj. od
tvrdnje da je kosmos živo
biće. Izmenivši učenje o sudbini, Panetije je
opovrgavao i strogi
stoički determinizam koji je paralizovao
čoveka a što je bilo
neprihvatljivo rimskom duhu; on je odbacivao i
predskazivanje bu-
dućnosti (čime su se stari stoici mnogo
bavili), kao i astrologiju –
učenje o vezi između položaja planeta i života
ljudi. Mantiku i
astrologiju nije odbacivao, ali je u njih
sumnjao. Religiju je delio na
filozofsku, državnu i poetičku i pri tom je
oštro napadao pesnike
kao tvorce fantazije i obmane, dok je u
filozofiji priznavao alegorije
ali je odbacivao mitologiju u njenom čistom
obliku. Filozofska reli-
gija za njega nije imala vrednost; tako nešto
on je pridavao samo
državnoj religiji neophodnoj za vaspitanje
građana i organizovanje
društvenog života. Za Panetija bog je isto što
i svetski logos koji se
manifestuje u lepoti prirode i društva.
U
oblasti psihologije Panetije je bio pod većim uticajem
platonizma, pa je naspram stoičkog učenja o
slivenosti tela i duše,
govorio o razdvojenosti duše i tela ali ne i o
besmrtnosti duše u
duhu Platona; pre će biti da je smatrao da je
duša smrtna, jer
budući da je rođena mora biti i smrtna, pošto
sve što ima početak
ima i svoj kraj; a isto tako, kako je,
sastavljena od vazduha i vatre,
duša se vremenom gasi i tako umire.
U nastojanju da stoičko učenje približi
širokim slojevima
obrazovanih Rimljana, Panetije je napustio
stoički ideal vrline u
samodovoljnosti i dopustio da je za sreću
neophodno niz sitnih
stvari kao što su dobro zdravlje, materijalno
blagostanje, telesna
snaga; na mesto stoičkog nedelanja kao
savršenog delovanja
Panetije je počeo da ističe građanske dužnosti
pojedinca pred
državom, što je bilo nespojivo s
kosmopolitizmom grčkih stoika. U
svom učenju o državi Panetije je priznavao
različite oblike vlasti
sintetišući na aristotelovski način
demokratiju, monarhiju i
aristokratiju i time se suprotstavljao zahtevu
za apsolutnom
monarhijom starih stoika.
Od
prvobitnog stoičkog prosvetiteljstva Posejdonije
Aramejski (oko 135-51. pre n.e.) je uz pomoć platonsko-
pitagorejske tradicije usmerio stoicizam ka
jednom
sakralizovanom pogledu na svet pa se i čitava
orijentacija koju on
začinje označava kao stoički platonizam.
Posejdonije je imao
tridesetak godina kad je umro Panetije, njegov
učitelj kod kog je
učio u Atini. Proputovao je Malu Aziju,
Egipat, Sredozemlje,
Galiju, Španiju i čak Britaniju; interesovao
se za geografiju,
meteorologiju, običaje; izučavao je delovenje
meseca na plimu i
oseku, zemljotrese, vulkanske erupcije, pojavu
novih ostrva
severno od Sicilije; silazio je u rudnike i
opisivao metode njihovog
isušivanja, pisao je o veličini zemlje, o
klimatskim pojasevima, o
tlu, rekama i planinama, vetrovima, dubini
Sardinskog mora,
iberijskim planinama, razlivanju Nila,
mineralima, nafti, glini, o
Feničanima, Galima, Etrurcima, Rimljanima...
Pisao je istoriju od
pada Grčke do Suline diktature zahvatajući
vreme od 145. do 82.
godine pre n.e. Na njegove spise se u više
navrata pozivaju
istoričari Strabon i Diodor sa Sicilije.
Uostalom to je i razumljivo
jer je Stoa poslednja antička škola u kojoj su
važno mesto imala
učenja Demokrita, Platona i Aristotela, mada
upravo kod Posejdo-
nija pod uticajem misticizma značaj nauka
počinje da opada.
Mada
nam, izuzev nekih fragmenata, nije sačuvan nijedan od
njegovih traktata, na osnovu pozivanja na
njega koja se nalaze kod
niza antičkih autora (Ciceron, Lukrecije,
Strabon, Diodor Sicilski,
Seneka, Plinije Stariji, Sekst Empirik, Diogen
Laertije, Atenej iz
Naukratisa), očigledan je visok značaj koji je
još u antičko doba
pridavan Posejdoniju: Ciceron ga je smatrao
najvećim od svih
stoika, Seneka je pisao kako je Posejdonije
jedan od onih koji je
filozofiji više doprineo no ostali a Proklo ga
na sedam mesta
pominje kad je reč o matematici. U novije
vreme E. Celer je
Posejdonija isticao kao “najuniverzalniju
glavu posle Aristotela”,
mislioca koji je hteo da ujedini filozofiju i
nauku u sveobuhvatni
sistem, dok će neki kasniji istraživači (V.
Jeger) u Posejdoniju vi-
deti prethodnika neoplatonizma, odnosno,
“Platona po dubini misli
a Aristotela po enciklopedičnosti” (A.F.
Losev).
Godine 97. postao je građanin Rodosa gde je otvorio sopstvenu
retoričko-filozofsku školu. Razume se, Rodos
više nije imao raniji
značaj, kao u vreme kad je Aleksandar razorio
feničanski grad Tir,
a Rodos bio pomorski trgovački centar
Sredozemlja; šezdesetak
godina nakon što se u zemljotresu srušila
kolosalna statua na
Rodosu, koja u antičko doba beše jedno od
sedam svetskih čuda, za-
vidljivi Rimljali su davanjem povlastica
Delosu, potisnuli ovo ostrvo
u drugi plan.
Posejdonijeva škola na Rodosu bila je slavna; njegovo
nenadmašno besedničko umeće privuklo je mnogo
učenika na to
ostrvo koje beše i otadžbina njegovog učitelja
Panetija; desetak
godina kasnije (86) kao ambasador Rodosa
posetio je Rim i
upoznao se sa rimskom aristokratijom. Na
Rodosu je 78/77. bora-
vio dvadesetosmogodišnji Marko Tulije Ciceron
koji je pred Sulom
pobegao iz Rima i on će kasnije sebe s ponosom
nazivati
Posejdonijevim učenikom. Godine 62. pobedivši
Mitridata VI, na
povratku u Rim, Posejdonija je posetio Pompej.
Sve ovo pominje se
stoga da bi se pokazalo kako Posejdonije nije
bio samo značajan
pisac, filozof, već i uticajan savremenik. Od
njegovih radova treba
istaći: O okeanu, O nebeskim pojavama, O kosmosu, O bogovima (u
pet knjiga gde se kritikuje učenje o bogovima
Epikura),
Razmišljanje o fizici, O
kriterijumima, Rasuđivanje o etici...
Posejdonije je, kao i svi
stoici, filozofiju delio na fiziku, logiku i
etiku, ali je ove discipline video u njihovom
organskom jedinstvu;
kao i njegov učitelj, i Posejdonije je
prednost davao fizici; pisao je
da je svet jedan, konačan a naizgled u obliku
lopte i da je okružen
prazninom koja je bestelesna; praznine nema u
kosmosu već samo
van njega i tu praznina nije beskonačna već je
ima toliko koliko je
dovoljno za razlaganje kosmosa. Sam svet su stoici izgleda
razumeli trojako: (a) bog, tj. izdvojena
svojstvenost svih suština,
(b) tvorac ustrojstva sveta (koji ne nastaje
niti propada) i (c) sama
struktura sveta, ukupnost jednog i drugog;
nebo je aktivni, a
zemlja pasivni princip. Nebo je bog, kosmički
um, umna plamena
pneuma, umna kosmička duša (sve to jedno je i
isto) i to nebo pro-
žima sva četiri sveta kao što duša prožima sve
delove čoveka
blagodareći šta sve biva sagrađeno uz pomoć
uma i proviđenja.
Svo
to mnoštvo ideja i različitih shvatanja koje uveliko prožima
duh eklekticizma, ukazuje još na nešto:
Posejdonije je bio stoički
platoničar. Taj platonizam se prvenstveno ogledao u tome
što
Posejdonije nije samo učio o božansko-ognjenoj
i pneumatičnoj
strukturi sveta, već i o svetskom umu koji je
i sveznajuće
božanstvo koje sve stavlja u kretanje; isto
tako, on je govorio i o
svetu ideja i brojeva i vatrenoj pneumi iz
kojih nastaju po čitavom
svetu ognjene klice svih predmeta koje
određuju svaku stvar (i
materijalno i smisleno); to su tzv. stoički
“spermatički smislovi”
(lógoi spermatikói). Božanstvo
je misleći, vatreni dah koji nema
nikakav lik no može se pretvoriti u šta god
hoće i sve stvoriti nalik
sebi. Ta prvobitna božanska i umna pneuma
rastvara se u svetu
na delatnu bit i pasivnu materiju. Svetski um
je neophodna
granica svih mogućih promena i kretanja
stvari; to je je vidno i po
tome što je svet po Posejdoniju loptastog
oblika a što su prirodne
moći konačne budući da su maksimum koji se ne
može preći.
Seneka, kasnije, o tom svetskom umu govori u
duhu helenističko-
rimske epohe i koncepciju uma povezuje s
unutrašnjim potrebama
realnog čoveka.
Rečeno je već da sve to odiše eklekticizmom; sam pokušaj da se
objedini teorija ideja i brojeva s
naturalizmom svetske vatre
ukazuje na tendenciju koja će biti dugo
prisutna u antičkoj
filozofiji, sve dok ne dobije svoj konačan
oblik u neoplatonizmu.
Ovo učenje vodi tome da platonovske ideje više
nisu nešto što je iza
svih granica, iza neba, već da one počinju da
se konkretno
ostvaruju, zato što vatrena pneuma koja iz
njih proističe, kao topli
dah, nije ništa drugo do čovek (kao i sva
priroda). Sekst Empirik
upravo to i kazuje: kao što oči da bi videle
moraju imati osećaj za
svetlo, tako i duša da bi opazila bestelesne
forme i sama mora biti
bestelesna; duša je, kaže Posejdonije, tanani
dah što se rasejava u
atmosferi; tako su stoici razarajući
platonovski dualizam duše i
tela, svojim shvatanjem o razlivanju pneume
pripremali
neoplatonističku koncepciju emanacije. Ovde
treba reći da postoje i
drugi uticaji na Posejdonija a koji dolaze iz
pitagorejsko-
platonovske tradicije i tu se pre svega misli
na njegovo preu-
zimanje učenja o harmoniji sfera (Timaj) kao i
učenja o seobi duše
(Fedon).
Posejdonijev platonistički stoicizam nije imao samo teorijsku
već i praktičnu i mističku komponentu a to se
ogleda u načinu na
koji uvodi u filozofiju učenje o demonima i
mantiku; demonologija i
mantika (veština proricanja) su iskonska
svojina grčke religije;
novo što čini Posejdonije jeste njihovo
uvođenje u oblast filozofije,
što ih uzima za predmet filozofskog
prosuđivanja kao i za predmet
tehničkog treninga; tako je kod Posejdonija
demonologija
objedinila teleološki pneumatizam vatre,
platonističku teoriju
ideja i učenje o besmrtnosti duše; demon je
vatreno, eterično telo
(što je bilo potpuno u skladu sa starom
mitologijom); teoriju
mantike omogućavalo je shvatanje o svetskoj
vatri koja sve
prožima i svuda prodire i u najmanje stvari i
da je sve sa svim
povezano; tako je na osnovu pojedinih stvari
bilo moguće suditi o
celini i potom o svim drugim pojedinim
pojavama; sve pojave na
nebu, let ptica, snovi, sve to beše vesnik
opštih pojava i osnov
svakog gatanja.
Proricanje sudbine bilo je po Posejdoniju moguće i na osnovu
stoičkog učenja o sveopštem zakonu i sudbini:
ako su sve pojave u
prirodi uslovljene nepromenljivim zakonom,
sledeći te zakone
možemo proricati buduće događaje; tako stare
mitološke predstave
sad dobijaju naučni karakter. Sav taj
materijal o bogovima i
demonima Posejdonije je temeljno klasifikovao
i nije slučajno što
ćemo na takve klasifikacije naići i u poznom
neoplatonizmu. Može
se zaključiti da je Posejdonije temeljno
stupio na tlo sinteze
glavnih dostignuća grčke misli i kulture:
mitologije,
presokratovaca, Platona, Aristotela,
pitagoreizma i stoicizma, a ta
sinteza dobiće nakon dva stoleća svoj najviši
izraz u
neoplatonizmu.
a. c.
Rimski, pozni stoicizam
|
Ako
je stoicizam kao tipična helenistička filozofija nastao u Atini
na tlu temeljnih misli atičke filozofije, od
strane ljudi koji su
mahom dolazili sa istoka, i ako je to u svojoj
osnovi zapravo
eklektičko učenje grčkih epigona, stoicizam će
se, budući u svom
zenitu u II stoleću n. e. proširiti čitavim
Rimskim carstvom pri-
dajući moralnim osećanjima religiozni smer i
pretvoriti se u
popularnu moralizatorsku filozofiju čiji će
predstavnici biti Seneka,
Epiktet i Marko Aurelije, Musonije Ruf i
Hierokle Stoik. To je
period platonističkog stoicizma, vreme kad se
u stoicizmu na mesto
prosvetiteljske sekularizacije javljaju za
Rimsku imperiju karak-
teristične crte sakralizacije (posebno pod
uticajem Posejdonija).
Pozni helenizam, kojem pripada Seneka, jeste daleko više
novina u istorijsko-kulturnom no u
istorijsko-filozofskom smislu te
ga pre svega karakteriše: (a) moralizam: smatra se da je sam
čovek proizvod umetnosti. Zadržava se i dalje
stara stoička teorija
mudraca. Čovek je koliko proizvod prirode
toliko i proizvod boga
koji se malo razlikuje od kosmosa a ovaj je
nalik univerzalnoj
državi. Onaj ko je shvatio svoje mesto u svetu
oseća se građaninom
sveta - on je kosmopolit. Tu je teško načiniti
razliku između starih
i poznih stoika (ideal i jednih i drugih je
Herakle /koji je imao
težak i naporan život/ i Diogen iz Sinope
/koji se takođe proslavio
prezirom svega spoljnog i nastojanjem da u
sebi obrazuje ap-
solutnu nepomućenost i mir/); (b) povećan interes za unutrašnje
religiozne doživljaje jer, budući da čoveku ostaje samo da se
pokorava sudbini, on sada u teškom životu koji
živi očekuje neke
od darova neba i otud se očekuje iskupljenje;
no, da bi se
prevladala takva jedna pozicija usmerena samo
na subjekt bilo je
neophodno okretanje estetici koja neće biti
zavisna od
ograničenosti subjekta i koja će istaći
natčovečanski objektivni
princip; bez tog momenta nije moguće razumeti
značaj poznog
helenizma koji se ogleda upravo u njegovoj
estetici. (c) za-
nemarivanje logičke problematike koja je kod ranih stoika
zauzimala izuzetno važno mesto a kod poznih
prestala da bude
jedna od tri filozofske discipline (logika,
fizika, etika) /Losev, 307-
312/.
Lucije Anej Seneka (4. g. pre n.e. - 65. g. n.e.), sin poznatog
retora Marka (?) Aneja Seneke, rođen je u
južnoj Španiji, u
Kordobi, ali je u mladosti došao u Rim, živeo
kod svoje tetke,
majčine sestre čiji je muž bio 16 godina
prefekt Egipta, tadašnje
rimske žitnice, odakle je u Rim stizalo kao
danak godišnje oko 7
miliona hektolitara žita. U mladosti je imao
bronhijalnu astmu i
razmišljao o samoubistvu, ali imao je dobre
učitelje, Sotiona iz
Aleksandrije (pod čijim je uticajem neko vreme
bio vegeterijanac),
kinika Demetrija i stoika Atala. U Rimu je
ušao u Senat, bio
kvestor i blizak dvoru Kaligule; umalo da mu
to nije došlo glave,
jer ga je ljubomorni Kaligula (zbog jedne
sjajne besede u Senatu)
hteo pogubiti, ali ga je spasla jedna žena iz
Kaliguline blizine koja
je ovom rekla da je Seneka bolestan i da će i
tako ubrzo umreti. U
vreme Klaudija umalo da nije izgubio glavu
zbog mlađe sestre
upravo ubijenog Gaja Kaligule, ali bio je
prognan na Korziku na
osam godina. Spasla ga je Agripina Mlađa i
vratila na dvor da bi
vaspitavao njenog dvanaestogodišnjeg sina
Nerona i on je bio
ovome vaspitač pet godina. Prvih pet godina
vlasti Nerona behu
blage (ne računa se ubistvo majke i
Britanika). Ovoga puta Seneka
glavu nije spasao, izvršio je samoubistvo po
presudi Nerona, u
svojoj sedamdesetoj godini života. Samoubistvo
je pokušala i
njegova druga žena Paulina, dvadeset pet
godina mlađa, ali ostala
je živa i umrla nakon nekoliko godina bolesti.
Seneka je bio jedan od najčitanijih antičkih filozofa; moralisti
su u njegovim delima nalazili visoke moralne
principe kojih se
čovek treba držati u svakodnevnom životu. Od
triju filozofskih
disciplina Seneka je najviše pažnje posvetio
etici; međutim, sâm
Seneka nimalo nije bio primer vrline, već
tipičan proizvod svog
amoralno vremena: bogateći se na nečastan
način, prisvajanjem
imovine u nemilost palih bogatih Rimljana pa i
Britanika, bio je
jedan od najbogatijih ljudi Rimske Imperije;
on je primer
raskoraka između pogleda na svet i načina
života; propovedao je
siromaštvo a sam stremio bogatstvu; tog
protivrečja između života
i dela bio je svestan i sam je o tome pisao u
traktatu O srećnom
životu: "Govore mi da moj život nije u saglasju s
mojim učenjem.
Navode primere Platona, Epikura i Zenona. Svi
filozofi ne govore o
tome kako sami žive već kako treba živeti. Ja
govorim o vrlini, a
ne o sebi i borim se s porocima pa i sa svojim
sopstvenim: kad
smognem snage živeću kako treba. Kad bih živeo
saglasno s mojim
učenjem, ko bi bio srećniji od mene, a sad me
ne treba prezirati
zbog dobre besede i zbog srca punog čistih
namera" (XVIII, l). Tre-
ba prezirati bogatstvo, ali ne i odricati ga
se; najkraći put k
bogatstvu je kroz njegovo preziranje, pisao je
Seneka.
Seneka je autor mnogih dela, i kao u slučaju Cicerona, pisao je
kad nije radio, te je najveći deo njegovih
spisa nastao u poslednje
tri godine života. Mnogi spisi su izgubljeni,
ali ostalo je dovoljno:
devet tragedija (u kojima podražava velike
grčke tragičare), deset
dijaloga (koji se bave filozofskim, etičkim
temama), Prirodna
pitanja (spis u kojem podražava Prirodnu istoriju Plinija Starijeg,
Pisma Luciliju (124 pisma) i po njima je on i najpopularniji.
Seneka je veliki erudita i dobar znalac
istorije filozofije; on govori o
Pitagori, Heraklitu, Parmenidu, Zenonu,
Ksenokratu, Sokratu,
Platonu, Speusipu, Aristotelu, Ksenokratu,
Teofrastu, Epikuru,
Kratetu, Zenonu sa Kriza, Hrizipu, Panetiju,
Posejdoniju,
Ciceronu. Njegov odnos prema prethodnicima je
izbirljiv, više
govori o njihovim etičkim učenjima, manje o
njihovom shvatanju
duše a najmanje o njihovom shvatanju sveta.
Od
starih stoika Seneka je preuzeo shvatanje da sve što postoji
jeste telesno i da je sve na kraju krajeva
vatra a da je i sama
čovekova duša telesna; od starih stoika
preuzima teleološko i
fatalističko učenje o pravatri, čoveku, bogu,
sudbini i prirodi, kao i
učenje o panpsihizmu; kada je o srednjoj Stoi
reč, Seneka je po-
sebno blizak Posejdoniju, njegovom platonizmu
(kako u ontologiji,
tako i u psihologiji i etici). Od Posejdonija
(koji je bio pod velikim
uticajem magije i astrologije) Seneka se
razlikuje time što ima
veću sklonost za unutrašnje doživljavanje; ako
Posejdonije
spoljašnjem pridaje veći značaj to je stoga
što ga vidi kao magiju i
astrologiju. Seneka spoljne stvari doživljava
duhovno; pritom se
njegova pozicija ne može odrediti kao čisti
moralizam.
Seneka oštro razlikuje mudrost i filozofiju, s jedne, i znanje, s
druge strane. Za razliku od njegovog
savremenika, apostola Pavla,
koji je filozofiju i znanje video kao mudrost
sveta dok je prava
mudrost mudrost onoga sveta, Seneka je govorio
o mudrosti ovog
sveta, o mudrosti koja će čoveka spasti od
nesreće u ovom zemnom
životu. Znanje čoveka stvara učenijim ali ne i
boljim; biti učeniji ne
znači biti bolji. Njegova filozofija je
primenjena filozofija; znanje
može i smetati mudrosti jer zauzima mnogo
mesta u glavi a
nijedna nauka osim filozofije ne istražuje
dobro i zlo; geometrija
stoga nije deo filozofije. Slobodna umeća su
znanja, ali ona smetaju
mudrosti, od slobodnih umeća istinski je
slobodno ono koje daje
slobodu; put ka slobodi otkriva samo
filozofija. Biti slobodnim, za
Seneku, znači biti slobodan od tela;
filozofija oslobađa dušu od
pritiska tela. Istinski zadatak filozofije je
u formiranju ljudskog
karaktera.
Seneka u nizu svojih pisama opisuje bespomoćnost i slabost
ljudskog bića, njegovo stalno padanje u greh i
zlo i nemogućnost da
se izbavi iz takvog stanja; to je vodilo
jednom shvatanju boga
potpuno stranom u antičkoj filozofiji,
shvatanju o bogu koji voli,
koji je brižni otac i spasitelj. Platonovski
demiurg je apstraktna
kategorija kao i bogovi Demokrita i Epikura, s
tom razlikom što se
kod Demokrita i Epikura bogovi sastoje iz
atoma vatre i oni su
rezultat krajnjeg prirodnofilozofskog
uopštavanja. Ni kod
Posejdonija tvorački, svetski vatreni um nema
nikakve veze s
monoteizmom; razume se ni Seneka ne govori o
nekom ličnom
bogu, on je još uvek paganski filozof i
njegova filozofija je
panteistička; ali, Seneka je prvi antički
mislilac koji oseća ljudsku
bespomoćnost, želju za iskupljenjem i
spasenjem koje je moguće
samo uz božansko milosrđe. Ali, odnoseći se
negativno spram
mitoloških verovanja i religioznih obreda,
ispovedajući filozofsku
religiju čistoga uma, nemajući ničeg
zajedničkog s religijom božijeg
otelotvorenja, patnje zbog greha čitavog
sveta, smrti i vaskrsenja
tog najvišeg bića – Seneka je bio beskonačno
daleko od hrišćanstva
i navodna prepiska između njega i apostola
Pavla jeste jedna lepa
izmišljotina, ali i znak sutona
hiljadugodišnje antičke misli i
traženja nekog novog filozofskog puta.
Rimsku filozofiju je uopšte odlikovao razvijen osećaj za sintezu,
univerzalizam i individualizam koji je vodio
do dubokog
subjektivizma; Seneka jeste moralista, ali on
nije nadnet nad
idealom mudrosti, već je duboko zaronio u
život; njegov ideal je
unutrašnja harmonija duha, zasnovana na
preobražaju prirodnih
afekata koja se može dostići samo na putu
filozofije kao dara
bogova i koja podrazumeva stalnu borbu,
razmišljanje o smrti
koliko i o životu; na tom putu slabom čoveku
je potrebna uteha i
podrška; zato je Senekin traktat o utehi možda
bio i
najpopularniji.
Senekina filozofija sadrži u sebi i mnoge protivurečnosti: tako,
kad govori o bogu on kaže kako je bog, s jedne
strane, vatra, tj.
telo, a s druge, ideja, um, tvoračka moć;
bogovi po Seneki ne mogu
činiti zlo, ali je svet iskvaren već u svom
korenu a čist je bio samo
u početku i to kratko vreme; zato je neophodno
da svet prođe kroz
svetski požar i samo vlaga koja ostane posle
tog požara jeste nada
za novi život. Seneka obogotvoruje sudbinu i
zakone prirode, a
onda piše kako se zakoni prirode protežu na
svu zemlju, pa i na
bogove. Seneka piše i o tome kako su
zemljotresi posledica
prirodnih zakona a ne božijeg gneva i da
bogovi ne mogu menjati
materiju, ali s druge strane, zvezde određuju
sudbinu čoveka.
Mitologiju je Seneka smatrao nemoralnom, ali
je opet bio i
pristalica mantike nastojeći da proricanjima
po blesku munje ili
iznutricama životinja da filozofsko
objašnjenje.Teorijski, filozofija
ga je pozivala na kosmopolitizam i tražila da
prezire državne
poslove; s druge strane, Seneka je smatrao
grehom preziranje
domovine i države, smatrajući istovremeno da
je zemaljska država
samo deo kosmičke države.
Okružen bogatstvom, državnik, vaspitač imperatora, znalac
dvorskih intriga, umešan diplomata u časovima
kad vlast prelazi
iz ruku u ruke, Seneka je isto tako i filozof
i retor koji propoveda
moral praštanja; osuđuje gnev, poziva
smirenju, govori o ljubavi k
bližnjem i poziva na milosrđe. Uostalom, on je
umro na način kako
mu je to nalagala njegova filozofija: mada je
postojala zapovest
imperatora da izvrši samoubistvo, to samoubistvo
je više
odgovaralo zapovesti filozofije nego zapovesti
imperatora i stoga se
i može reći da je Seneka umro kao stoik.
Senekin učenik bio je Epiktet (oko 50–oko 135), prvo
rob (na
šta ukazuje i njegovo ime koje zapravo i nije
ime, jer epíktetos
znači kupljen, stečen) a potom učitelj
filozofije u Epiru. Epiktet je
rođen u Frigiji (unutrašnji deo Male Azije), u
trgovačkom gradu
Hieropolisu; mati mu je takođe bila robinja; u
Rim je dospeo kao
rob Neronovog telohranitelja Epafrodita. U to
vreme stoicizam je
bio popularan u Rimu i predavanja je držao
Musonije Ruf (koji tad
još ne beše prognan); Epafrodit i njegov rob
su posećivali
predavanja: gospodar je zadržao svoju
životinjsku narav (u jednom
nastupu besa Epiktetu je slomio nogu pa je
ovaj ostao hrom), a rob
je postao filozof. Epiktet je izgleda stvarno
bio hrom, ali postoje
dve verzije: po jednoj, koju nalazimo kod
Origena (Contra Celsos,
VII, 53), kad je gospodar počeo da mu uvrće
nogu, Epiktet je rekao:
“slomićete je”, a kad mu je ovaj slomio nogu,
reče: “Zar ne vidite da
ste je slomili”; po drugoj verziji, Epiktet je
bio hrom zbog
reumatizma.
Ne
zna se kad je Epiktet postao slobodan; možda ga je otpustio
i sam gospodar jer, kome je potreban hrom rob
a još i pametan? U
svakom slučaju iz Rima je bio prognan 94.
godine, zajedno sa svim
filozofima, astrolozima i retoričarima. Tada
je dospeo u Epir, u
Nikopolis (koji je osnovao Oktavijan Avgust
nedaleko od mesta
Akcija, gde je odneo pobedu nad Markom Antonijem
i Kleopatrom
31. godine p.n.e, čime je okončano pola veka
građanskog rata u Ri-
mskoj državi). U Nikopolisu je Epiktet otvorio
svoju školu; imao je
mnogo učenika, bogatih i siromašnih. Sam je
vodio kinički način
života; od imovine je imao slamni krevet,
drvenu klupu, asuru i
glinenu lampu (koja je nakon smrti filozofa
prodata na aukciji kao
relikvija za tri hiljade drahmi /13 kg.
srebra/).
Poput Sokrata ni Epiktet ništa nije pisao; moguće je da je bio i
nepismen; ali za njega je praksa bila važnija
od teorije, lični
primer i živa reč behu važniji od pisane reči;
za to što je Epiktetovo
učenje sačuvano, dugujemo njegovom učeniku
Flaviju Arijanu (oko
96-oko 180) koji je u ranoj mladosti posećivao
Epiktetova
predavanja. Arijan je zabeležio Besede Epiktetove u 12 knjiga i na
osnovu njih načinio veoma popularan izvod Priručnik Epiktetov (od
osam knjiga sačuvano nam je četiri). Nisu
sačuvane Besede kao ni
Arijanov Život Epikteta.
Ropstvo je ostavilo
snažan pečat na Epikteta; on nije bio
Spartak. Njegovo pitanje je glasilo: kako u
uslovima spoljašnjeg
ropstva ostati iznutra, u sebi, slobodan?
Epiktet poput Seneke
zamenjuje društveno ropstvo moralnim, ali prvi
to čini s pozicije
roba a drugi s pozivije robovlasnika. Glavni
stav Epikteta je da se
postojeći poredak stvari ne može izmeniti jer
on od nas ne zavisi;
moguće je izmeniti samo naš odnos spram
postojećeg poretka
stvari. Priručnik počinje rečima: “Od svih
stvari jedne su u našoj
vlasti a druge nisu. U našoj vlasti su naša
mnenja, težnje našeg
srca, naše želje i gađenja, jednom reči, sva
naša delovanja. U našoj
vlasti nije nam, telo, imanje, ugled, jednom
reči, sve ono što nisu
naša delovanja”; Epiktet to dalje objašnjava
tako što uči da ako se
čovek plaši smrti ili bolesti, nikad ne može
biti spokojan; ljude ne
potresaju stvari već mnenja koja o njima
imaju; ne traži da se
nešto zbiva kako ti hoćeš, već traži da se ono
zbiva kako se zbiva;
bolje je umreti od gladi, a biti bez tuge i
straha no živeti u spolj-
nom zadovoljstvu pomućena duha; ko hoće da
bude zadovoljan ne
treba ni da želi ni da se gnuša od onog što od
drugog zavisi...
Epiktet život poredi s pozorištem a ljude s
glumcima; ako bog želi
da igraš bednika, igraj tu ulogu što lepše
možeš; možeš biti
nepobediv samo ako ne stupaš u borbu u kojoj
pobeda ne zavisi od
tebe.
Epiktet je bio malo obrazovan čovek; teško da je o naukama
išta znao; u svakom slučaju, nije im pridavao
značaj; filozofiju je
delio, kao što je tada bilo uobičajeno, na fiziku,
logiku i etiku;
smatrao je da logika treba da služi fizici i
etici jer može pomoći da
se izbegnu protivrečnosti i druge logičke
greške, da se razlikuje
istina od zabluda, ali ona ne može da pomogne
da se razdvoje
istina i laž, jer mnogi ljudi znaju logiku i
ipak lažu; nikakva logika
ljude ne može odučiti od laganja, niti logika
iz života može da
odstrani laž; to znači da je bez moralnog
vaspitanja logika
beskorisna u društvu i da je etika važnija od
logike, jer upravo ona
uči da ne treba lagati i da je laganje
nekorisno.
Kakve koristi čovek ima od toga što je svet satkan od atoma ili
homeomerija, od vatre ili zemlje, pita
Epiktet; važnije je znati
suštinu dobra i zla, veličinu ljubavi, mržnje,
zadovoljstva i
odvratnosti i koristeći se time organizovati
svoj život. Stoga,
dovoljna je samo etika; ako i ima neke koristi
od znanja fizike, ona
je u tome da se svoj život lakše usaglasi sa
prirodnim tokom stvari.
Epiktet je racionalist; smatra da je čovekova suština u
njegovom umu koji je čestica svetskog,
kosmičkog uma i ta suština
je od čoveka neodvojiva; oduzeti čoveku razum,
znači ubiti ga;
čovek nije samo razumno biće, već ima slobodu
misli i slobodu
volje i to mu niko ne može oduzeti; to je ono što
je istinski u
njegovoj vlasti (a ne imanje, telo ili slava).
Tom svojom pasivnošću,
smirenošću, pokornošću i spremnošću da se bez
roptanja prihvati
realni poredak stvari, stoicizam je imponovao
hrišćanstvu i nije
slučajno što se u svojim tumačenjima desete
glave proroka Isaije
Hijeronim poziva na Epikteta.
Treći i poslednji značajni stoički filozof u vreme rane Rimske
imperije beše imperator Marko Aurelije Antonin (121-180,
vladao 160-180). Kako su s Trajanom završena
rimska osvajanja
njegovi naslednici su imali zadatak da
osvojeno sačuvaju, da uguše
sporadične pobune i učvrste vlast; to prvo
čini Hadrijan (vladao
117-138) koji guši ustanak u Judeji (132-5),
razara Jerusalim a
stanovništvo prodaje u roblje, stvara
imperatorski savet od
izabranih senatora i pravnika, i obnavlja
drevna zdanja u Atini i
Tebi (Egipat). Njegov naslednik Antonije Pije
(vladao 138-161)
produžava tu politiku, razvija
vojno-birokratski aparat, guši
ustanke u Ahaji i u Palestini, sa severnih
granica odbija
germanska plemena. U to vreme se menja odnos
prema robovima:
pošto nema priliva novih robova, jer nema
ratova, zabranjuje se
ubijanje robova i ubiti roba tada je značilo
isto što i ubiti slobodnog
čoveka. Godine 161. nakon smrti Antonija vlast
preuzimaju dva
njegova usvojena sina Lucije Ver i Marko
Aurelije, koji, nakon smr-
ti Vera, upravlja Imperijom samostalno. Marko
Aurelije je bio ener-
gičan vladar; brani Imperiju od Germana i
Sarmata na Dunavu;
najveća nesreća koja je tada zadesila Imperiju
beše epidemija kuge
od koje je umro i sam Marko Aurelije.
Nakon smrti, nađeni su zapisi Marka Aurelija koje je on pisao
u obliku imaginarnog razgovora sa samim sobom
i njihov naziv je
Samome sebi; Imperator se bavio zapravo autosugestijom;
njegovi
pogledi na svet su protivrečni: s jedne strane
govori o prolaznosti i
ništavnosti života, a s druge strane traži da
čovek bude aktivan,
energičan učesnik u životu. On je osećao
prolaznost i kratkoću
života kao i smrtnost ljudsku: “Pogledaj iza
sebe – tamo je
bezmerni ponor vremena, pogledaj napred, tamo
je druga
bezgraničnost”; pred tom beskonačnošću
ništavan je i kratak i dug
život; kakva je razlika, pita Aurelije, da li
smo proživeli tri dana ili
tri života. Svako živi tek trenutak i što se
tiče prošlosti i
budućnosti, prva je prošla i više je nema a
druga je nepoznata i još
je nema.
Marko Aurelije govori o ništavnosti svega: ništavan je život
svakog koji živi, sva zemlja samo je jedna
tačka; ništavna je i
besmrtna slava (koja ostaje samo u nekoliko
pokolenja; sve je
kratkotrajno i prelazi u mit, i potom u
potpuni zaborav. I ja sam
govorim o ljudima, kaže Aurelije, koji su u
svoje vreme bili ok-
ruženi neobičnim oreolom; no šta je slava –
samo taština.
Naši
potomci neće videti ništa novo; ako je neki čovek došao do
četrdesete godine već je video i sve prošlo i
sve buduće; odista, iza
Marka Aurelija stajala je velika i jednovrsna
istorija; Imperator u
njoj nije video nikakve kvalitativne promene.
Sve je bilo jedno i
isto. Zapravo ništa se ne menja. Pogledaj u
vreme Vespazijana,
kaže Aurelije: ljudi ulaze u brak, odgajaju
decu, boluju, umiru, vo-
de ratove, slave, putuju, obrađuju zemlju,
sumnjaju, žele i smrt
drugih, kritikuju postojeće stanje, vole,
dobijaju počasne dužnosti i
tron. Šta je ostalo od njihovog života? On je
nestao. Pređi u vreme
Trajana: sve je isto, smrt i život. Pogledaj i
na druge narode: koliko
je ljudi umrlo brže no što su dospeli do svog
cilja, razloživši se na
osnovne elemente.
Reč
je o primerima ličnog i istorijskog pesimizma imperatora
Marka Aurelija a koje je moguće umnožiti;
razočaranje, zamor
imperatora, i zamor same Rimske imperije čija
budućnost beše
krajnje neizvesna. Marko Aurelije nije znao da
će mu naslednika,
njegovog sina Komoda, ubiti i da će se sa
smrću Komoda završiti
dinastija Antonina. Ali, tome je delom kriv i
sam Marko Aurelije:
on je prvi koji je za naslednika u Rimskoj
imperiji (na nagovor
svoje žene) naznačio svog sina (koji je imao
razumevanje samo za
konje, ali ne i za Imperiju), a ne najboljeg
iz svoje okoline, što je do
njega bilo pravilo. Stoga, nije nimalo
slučajno što je Renan jednu
svoju knjigu naslovio Marko Aurelije i kraj antičkog sveta.
Antički
svet se upravo završio u to doba; smutnoe vremja (kako lep izraz!)
stvorilo je tada Plotina. Dioklecijan je
pokušao da sastavi delove
Imperije u celinu, ali to je već bila sasvim
druga Imperija.
Principat je bio zamenjen dominatom i to već
beše otvoren vid
istočnjačkog despotizma. Nakon toga Rimska
imperija prihvatiće
hrišćansto i počeće nova epoha koja će biti
simbol definitivnog
sumraka antičke kulture.
a. d.
Grčko-rimski stoicizam
|
Ovaj
četvrti period stoicizma vremenski se razvija paralelno s
trećim periodom i tu spadaju eklektički
platonisti i pitagorejci I-II
v.n.e. koji su se takođe nalazili pod velikim
uticajem Posejdonija;
tu treba ubrojati Filona Aleksandrijskog,
razne uticaje gnostičara,
autore pseudo-pitagorejskih Zlatnih stihova,
Hierokla
Aleksandrijskog koji je za te stihove napisao
komentare. U to
vreme se stoicizam potiskuje iz etike (Antioh
iz Askalonska),
logike (Gaj), psihologije (Amonije Sakas),
prve filozofije (Plotin);
sve to kazuje kako stoicizam evolura u smeru
neoplatonizma da bi
se rastvorio u platonsko-aristotelovskoj dijalektičkoj
sintezi ovog
poslednjeg velikog filozofskog sistema antike.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment