Judeo-hrišćanska i grčko-rimska tradicija

Rano hrišćanstvo: svetska religija 

I dok su poverenje u ljudski razum i nada u sreću na ovom svetu bledeli tokom poslednjih vekova Rimskog carstva, jedan novi pogled na svet počeo je da se učvršćuje - hrišćanstvo. Ovo shvatanje je naglašavalo bekstvo iz sveta prinude i spajanje s višom realnošću. Kao odgovor na opadanje helenizma, hrišćanstvo je ponudilo razlog zbog koga je vredno živeti u duhovno razočaranom grčko-rimskom svetu: nadu u ličnu besmrtnost. Trijumf hrišćanstva označio je raskid s klasičnom antikom i novu etapu u evoluciji
Zapada jer je postojala osnovna razlika između klasičnog i hrišćanskog poimanja Boga, pojedinca i svrhe života.Trijumf hrišćanstva dovodi se u vezu s odgovarajućim opadanjem vitalnosti helenizma i pomeranja kulturne emfaze - skretanja od razuma ka emocijama i otkrovenju. Nudeći utešna rešenja za egzistencijalne probleme života i smrti, religija je pokazala veću sposobnost da pokrene ljudska srca nego što je to uspeo da učini razum. Helenizam je izumeo oruđa racionalne misli, ali moć mitskog nikada nije bila u potpunosti potisnuta. U vreme poznog Rimskog carstva, nauka i filozofija nisu bile u stanju da se takmiče s misticizmom i mitom. Misteriozni kultovi, koji su obećavali lično spasenje, širili su se i sticali sledbenike. Neoplatonisti su žudeli za mističnim sjedinjavanjem s Jednim. Astrologija i magija, koje su nudile natprirodna objašnjenja za delovanja prirode, takode su bile popularne. Ovo skretanje od racionalnih i ovozemaljskih vrednosti omogućilo je da se utre put hrišćanstvu. Grčko-rimskom svetu koji je stagnirao i bio duhovno iscrpljen, hrišćanstvo je pružilo životu nov smisao i ponudilo novu nadu razočaranim ljudima.

Hrišćanska poruka božanskog Spasitelja, brižnog Oca, i bratske ljubavi, nadahnjivala je ljude nezadovoljne postojećim svetom, koji nisu osećali privrženost gradu ili imperiji, koji nisu mogli da pronađu nadahnuće u filozofiji i koji su patili od dubokog osećanja usamljenosti. Hrišćanstvo je ponudilo pojedincu ono što grad-država i rimski svet-država nisu mogli: dubok lični odnos s Bogom, blisku vezu s višom realnošću i članstvo u jednoj zajednici vernih koji brinu jedni o drugima.Naglašavajući intelekt i samopouzdanje, grčko-rimska misao nije zadovoljavala emotivne potrebe običnog čoveka. Hrišćanstvo se obraćalo upravo tom nedostatku u grčko-rimskom pogledu na svet. Siromašne, ugnjetene, i roblje, privukli su ličnost, život, smrt i vaskrsnuće Isusa Hrista, njegova ljubav prema svima i njegova briga za napaćeno čovečanstvo. Oni su našli duhovnu podršku u religiji koja je pružala ruku ljubavi i učila da vredan čovek ne mora da bude otmenog porekla, bogat, obrazovan ili talentovan. Ljudima opterećenim nedaćama i užasnutim pred smrću, hrišćanstvo je ponudilo obećanje večnog života, carstvo nebesko gde će ih tešiti Bog otac. Tako je hrišćanstvo običnom čoveku dalo ono što aristokratske vrednosti grčko-rimske civilizacije uglavnom nisu - nadu i osećanje dostojanstva. Hrišćanstvo i grčka filozofija Hrišćanstvo je stvorilo sintezu jevrejske i grčko-rimske tradicije. Pošto je poniklo iz judaizma, ono je asimilovalo jevrejski monoteizam i moralnu misao proroka i zadržalo Stari zavet kao božju reč. U svom razvoju nova religija je usvajala elemente grčke filozofije. Ali, postojala je borba između konzervativaca, koji su odbijali da išta imaju s paganskom filozofijom, i onih vernika koji su priznavali vrednost grčke misli za hrišćanstvo.Za konzervativne crkvene oce, klasična filozofija bila je u osnovi pogrešna zato što nije proizlazila iz božanskog otkrovenja. Kao konačni izraz božje istine, hrišćanstvo je zamenilo i pagansku filozofiju i paganske religije. Konzervativci su se plašili da bi izučavanje klasičnih autora potkopalo hrišćanski moral (zar Platon nije predlagao zajednicu žena i zar se dramski pisci nisu bavili žestokim strastima?), i promovisalo jeres (zar klasična literatura nije bila prepuna delova koji su se odnosili na paganske bogove?). Za crkvene oce nije moglo biti nikakvog kompromisa između grčke filozofije i hrišćanskog otkrovenja.Neki od prvih crkvenih otaca, međutim, branili su vrednost izučavanja klasične literature. Tvrdili su da grčka filozofija poseduje nejasan odsjaj božje istine, jedan prethrišćanski uvid u božansku mudrost. Sa Hristom se ispravilo i ispunilo shvatanje do koga se došlo filozofskim umom. Poznavanje grčke filozofije, tvrdili su oni, pomagalo je hrišćaninu da svoja uverenja objasni na logičan način i da razložno raspravlja s paganskim kritičarima o hrišćanskom učenju.

Koristeći jezik i kategorije grčke filozofije, hrišćanski su intelektualci preobrazili hrišćanstvo od jednostavnog etičkog kreda u teorijski sistem - teologiju. Ovaj napor da se iskažu hrišćanska verovanja izrazima grčkog racionalizma poznat je kao helenizacija hrišćanstva. Grčka filozofija omogućila je hrišćanima da racionalnim izrazima objasne postojanje Boga i otkrovenje. Hristos je predstavljen kao božanski logos (razum) u ljudskom obliku. Učenje stoika da su svi ljudi u osnovi jednaki, zato što dele jedinstven razum, moglo se formulisati hrišćanskim izrazima - da su svi sjedinjeni u Hristu. Hrišćansko otkrovenje moglo je da asimiluje stoičku etiku, koja je naglašavala umerenost, samokontrolu i bratstvo. Naročito u platonizmu, koji je pravio razliku između sveta koji se može opaziti čulima i onog višeg reda, dostupnog intelektu, hrišćanski su mislioci našli prikladno sredstvo da izraze svoja uverenja. Hrišćani su smatrali da u božjem umu postoje savršene i univerzalne Forme, ili Ideje, za koje je Platon tvrdio da predstavljaju pravi cilj znanja i izvor etičkih načela.To što se crkvena doktrina nastavljala na grčku filozofiju od ogromne je važnosti: to je značilo da neprocenjivo dostignuće grčkog uma, racionalna misao, nije bila izgubljena. Ali helenizacija hrišćanstva nije bila trijumf helenizma. Grčka je filozofija morala da žrtvuje svoju osnovnu autonomiju potrebama hrišćanskog otkrovenja - razum je morao da se uklopi u hrišćanski okvir. Štaviše, iako je hrišćanstvo iskoristilo grčku filozofiju, hrišćanska istina je na kraju počivala na veri, a ne na razumu. Sveti Avgustin: hrišćanski pogled na svet U toku rane istorije hrišćanstva, mnogi učeni ljudi, „crkveni oci”, objašnjavali su i branili crkvena učenja. Najvažniji hrišćanski teoretičar u poznom Rimskom carstvu bio je sveti Avgustin (354—430. n. e.), biskup u Hipu u Severnoj Africi i autor knjige O državi Božjoj. Avgustin je postao glavni tvorac hrišćanskog pogleda na svet koji je nasledio klasicizam na umoru.Godine 410, kada je Avgustin imao oko pedeset godina, Vizigoti su pokorili Rim - bio je to poraz za koji klasična svest nije bila spremna. Širom Carstva ljudi su bili u panici. Pagani su krivili hrišćanstvo za tu tragediju. Čak su i hrišćani izražavali svoje nespokojstvo. Zbog čega i pravedni da pate? Gde je bilo carstvo božje na zemlji, koje je prorokovano? U delu O državi Božjoj, Avgustin je zastupao stav da glavna briga hrišćana ne treba da bude zemaljska država. Nedaće Rima, prema tome, ne bi trebalo nepotrebno da uznemiravaju hrišćane, jer je pravi hrišćanin građanin jedne nebeske države koju nikako ne mogu porobiti varvarski neznabošci već će ona večno trajati. U poređenju s božjom nebeskom državom, propast Rima bila je nevažna. Ono što je zaista bilo važno u istoriji, rekao je Avgustin, nije nastanak ili nestanak gradova i carstava, već odlazak pojedinca u raj ili u pakao.

Međutim, Avgustin nije smatrao da je svojom smrću Hristos svima otvorio vrata neba. Većina ljudi su poročni grešnici osuđeni na večnu kaznu, rekao je Avgustin. U ljudskom društvu svuda uočavamo “ljubav prema stvarima koje su tako tašte...i stvaraju tako mnogo bola u srcu, nevolja, tuge i strahovanja; takve izopačene radosti u nesporazumima, borbi i ratu...takve prevare i krađe i pljačke; takva...ubistva i zločine, svireposti i divljaštva, bezakonje i požudu; sve bestidne strasti nečistih...grehove protiv religije... nepravde prema našim susedima...prevare, laži, lažna svedočenja, nasilje nad ljudima i imovinom.”Avgustin je smatrao da samo mali broj ljudi poseduje dar vere i obećanje neba. Ljudi ne mogu samo sopstvenim naporom da savladaju grešnu prirodu; moralna i duhovna obnova ne potiče iz snage ljudske volje već od božje milosti. Mali broj obdarenih božjom milošću sačinjava božju državu. Većina stanovnika zemaljske države osuđena je na večnu kaznu u paklu. Postoji večni sukob između te dve države i između njihovih stanovnika; jedna država predstavlja greh i poročnost, ona druga božju istinu i savršenstvo. Za Avgustina, najviše dobro nije na ovome svetu već je u večnom životu s Bogom. Ovo njegovo razlikovanje višeg sveta savršenstva i nižeg sveta iskvarenosti imalo je uticaja tokom čitavog srednjeg veka.Avgustin je odbacivao karakteristično obeležje klasičnog humanizma, autonomiju mišljenja. Za njega, krajnja se mudrost ne može dostići samo putem racionalnog razmišljanja; vera treba da vodi mišljenje. Bez vere ne može biti ni pravog znanja, ni pravog razumevanja. Filozofija nema nikakvu vrednost ako prvo ne prihvati kao apsolutno izvesno postojanje Boga i autoritet njegovog otkrovenja. Tako je Avgustin podržao prvenstvo vere, ali nije obavezno smatrao razum neprijateljem vere i nije bio pristalica ukidanja racionalnog rasuđivanja. Ono što je on zamerao klasičnom stavu bilo je to da se samo razmišljanjem može stići do mudrosti. Mudrost za kojom je Avgustin tragao, bila je hrišćanska mudrost, božje otkrovenje čovečanstvu. Polazište za tu mudrost, kako je govorio, bili su vera u Boga i Sveto pismo. Za Avgustina, sekularno znanje samo po sebi ne vredi mnogo; pravi značaj znanja leži u njegovoj ulozi sredstva za razumevanje božje volje. Avgustin je prilagodio klasičnu intelektualnu tradiciju potrebama hrišćanskog otkrovenja.

S Avgustinom, pogled na svet klasičnog humanizma usredsređen na čoveka - koji je vekovima trpeo transformacije - ustupio je mesto pogledu na svet usredsređenom na Boga. Ispunjenje božje volje, a ne potpun razvoj ljudskih sposobnosti, postalo je centralna preokupacija života. Hrišćanstvo i klasični humanizam: alternativni pogledi na svet Hrišćanstvo i klasični humanizam su dve glavne komponente zapadne tradicije. Vrednost koju savremena zapadna civilizacija pridaje pojedincu proističe iz klasičnog humanizma i judeo-hrišćanske tradicije. Klasični humanisti su verovali da vrednost pojedinca potiče iz sposobnosti jedinke da rasuđuje, da uobličava svoju ličnost prema merlima razuma. Hrišćanstvo takođe stavlja važan akcenat na pojedinca. Prema hrišćanskom shvatanju Bog brine o svakom pojedincu, on želi da se ljudi pravedno ponašaju i da uđu u raj; Hristos je umro za sve, zato što voli čovečanstvo. Hrišćanstvo podržava aktivnu ljubav i iskrenu brigu prema bližnjima.Ali hrišćanstvo i klasični humanizam isto tako predstavljaju dva bitno različita pogleda na svet. Trijumf hrišćanskog gledišta označio je raskid s osnovnim značenjem klasičnog humanizma; ukazivao je na kraj antičkog sveta i početak jednog novog doba vere, srednjeg veka. S pobedom hrišćanstva, krajnja svrha života se promenila. Cilj života više nije bilo dostizanje savršenstva na ovome svetu, potpunim i kreativnim razvojem ljudskih sposobnosti, već dostizanje spasenja u nekoj nebeskoj državi. Dostignuća čoveka na ovome svetu ne dosežu daleko ukoliko on ne prihvati Boga i njegovo otkrovenje.

Prema klasičnom shvatanju, istorija nema krajnjeg cilja, niti ikakvog krajnjeg značenja; periodi sreće i bede beskonačno se ponavljaju. Prema hrišćanskom uverenju, istorija je ispunjena duhovnim značenjem. To je duboka drama pojedinaca koji se bore da prevaziđu svoj prvobitni greh kako bi mogli da dostignu večno blaženstvo na onom svetu. Istorija je počela Adamovim i Evinim prkošenjem Bogu, a završiće se kada se Hristos vrati na zemlju, kada zlo bude iskorenjeno, kada ovlada božja volja.Klasicizam je smatrao da nema višeg autoriteta od razuma; rano hrišćanstvo je učilo da je, bez Boga kao polazne tačke, znanje bez oblika, besmisleno i sklono greškama. Klasicizam je smatrao da su etička merila bili zakoni prirode koje razum može da spozna. Ljudske jedinke razumom mogu da dođu do onih vrednosti pomoću kojih treba da regulišu svoje živote. Razum će im omogućiti da upravljaju željama i voljom; on će im pokazati gde je u njihovom ponašanju bila greška i naučiti ih kako da to isprave. Rano hrišćanstvo, s druge strane, smatralo je da etička merila proizlaze iz božje volje. Bez povinovanja božjim zapovestima, ljudi će ostati zauvek grešni; ljudska volja koja je u osnovi grešna, ne može se preobraziti podsticajima razuma. Samo kada se pojedinac okrene Bogu tražeći oproštaj i usmerenje - pronaći će unutrašnju snagu da savlada svoju grešnu prirodu. Ljudi ne mogu da se usavrše uz pomoć naučnog znanja; duhovni uvid i vera u Boga moraju da služe kao prvi princip njihovih života.U klasicizmu, krajnje dobro trebalo je tražiti kroz nezavisnu misao i akciju; u hrišćanstvu, krajnje dobro dolazi kroz spoznaju Boga, poslušnost i ljubav prema njemu. U ranom hrišćanstvu dobar život se nije poistovećivao sa ovozemaljskim dostignućima već sa večnim životom. Ulazak u carstvo božje svakome mora da predstavlja glavni cilj u životu. Tokom hiljadu godina koje su usledile, ova razlika između neba i zemlje, ovaj, onome svetu okrenut, teocentrični pogled, definisaće duh Zapada.

 1.    odeljak: Srednji vek i pojava modernosti

 Srednjovekovni pogled na svet Jedan poseban pogled na svet, koji se suštinski zasnivao na hrišćanstvu, razvio se u toku srednjeg veka. Taj se pogled razlikovao i od grčko-rimskog i od modernog naučnog i sekularnog pogleda na svet. Prema hrišćanskom shvatanju Tvorac, a ne pojedinac, određuje šta je ispravno delovanje u ovozemaljskom životu. Tako, razum koji nije obasjan otkrovenjem, pogrešan je ili neodgovarajući, jer je Bog otkrio prava pravila za regulisanje života pojedinca i života društva. Samim tim, dobar život nije moguć na ovome svetu već se javlja spajanjem s Bogom u jednom višem svetu. To hrišćansko uverenje, onako kako ga je crkva formulisala, činilo je život i smrt svrsishodnim i shvatljivim. Ovaj pogled na svet dominirao je tokom čitavog srednjeg veka.Univerzum: Viši i niži svetovi. Srednjovekovni su mislioci pravili oštru razliku između duha i materije, između carstva blaženstva i zemaljskog carstva sastavljenog od proste tvari koja postoji neposredno iznad pakla, između višeg sveta savršenosti i nižeg sveta nesavršenosti. Moralne vrednosti su se izvodile iz višeg sveta, koji je isto tako bio i konačno odredište vernih. Dva niza zakona vladala su srednjovekovnim svetom, jedan je važio za nebo, a drugi za zemlju. Kosmos su predstavljale džinovske lestvice kojima se uspinjalo ka višim kvalitetima - kamenje, biljke, životinje, ljudska bića, anđeli i na kraju Bog na vrhu.

Način na koji je pojedinac shvatao sebe u srednjem veku bio je u vezi sa shvatanjem univerzuma kao hijerarhije čiji je vrhunac bio Bog. Na zemlji, najprostije predmete predstavlja beživotno kamenje lišeno duše; više od kamenja su biljke, koje poseduju neku primitivnu vrstu duše koja omogućava reprodukciju i rast. Još više nalaze se životinje, koje imaju sposobnost da se kreću i da osećaju. Najviše od životinja su ljudska bića, koja, za razliku od drugih životinja, mogu da shvate deo univerzalne istine. Daleko superiorniji od njih su anđeli, koji shvataju božju istinu bez poteškoća. Na vrhu ovog gradiranog univerzuma (velikog lanca bića) nalazi se Bog, čisto biće, bez ograničenja, i izvor sveg postojanja. Božje otkrovenje doseže naniže do ljudi preko hijerarhijskog reda. Od Boga, otkrovenje prelazi na anđele, koji su takođe hijerarhijski raspoređeni. Od anđela do ljudi dopire istina, koju su prvo shvatali proroci i apostoli a zatim masa ljudi. I tako, od anđela preko muškaraca i žena, sve do najnižih predmeta na zemlji, sve stvari u univerzumu, zauzimaju mesto svojstveno njihovoj prirodi, a povezane su s Bogom u jednom velikom, neprekidnom lancu.

Od Aristotela i Ptolemeja srednjovekovni su mislioci nasledili teoriju zemljocentričnog svemira - geocentričnu teoriju - koju su proželi hrišćanskim simbolizmom. Zemljocentrični kosmos slagao se s hrišćanskom predstavom da je Bog stvorio univerzum za muškarce i žene i da je spasenje duše najvažniji cilj života. Pošto je Bog stvorio ljude prema svom liku, oni zaslužuju središnje mesto u univerzumu. Iako možda žive na najnižoj prečagi kosmičkih lestvica, jedino oni, od svega živoga, imaju sposobnost da se uspnu na nebo, carstvo savršenstva.Pojedinac: Grešan ali iskupljiv. U centru srednjovekovnog verovanja bila je ideja o savršenom Bogu i nesrećnom i grešnom ljudskom biću. Bog je dao Adamu i Evi slobodu da biraju; buntovni i drski, oni su iskoristili svoju slobodu da ne poslušaju Boga. Čineći to, učinili su grešnim jedan deo unutrašnjeg dela ljudske ličnosti. U knjizi O bedi ljudskog stanja, budući papa Inokentije III opisao je čovekovu grešnu prirodu izrazima koje je koristio Avgustin:“Sigurno je da je čovek stvoren od zemlje, začet u grehu, rođen za ispaštanje. Ono što on čini je poročno i nezakonito, grešno i nepristojno...On će postati gorivo za večnu vatru, hrana za crve, gomila truleži... Čovek je stvoren...od najprljavijeg semena. Začet je u...smradu požude...On čini sramna dela čime vređa Boga, svog suseda i samog sebe; sramna dela kojima obeščašćuje svoje ime, svoju ličnost i svoju savest.”Ali Bog, koji nije prestao da voli ljude, pokazao im je put kako da izađu iz greha. Bog je postao čovek i umro kako bi ljudi mogli da se spasu. Muškarci i žene su bili slabi, sebični i grešni. S božjom milošću oni bi mogli da prevaziđu svoju grešnu prirodu i steknu spasenje; bez milosti, oni su krajnje bespomoćni.Srednjovekovni ljudi crpli su osećanje sigurnosti iz hijerarhijski uređenog univerzuma, u kome je položaj čoveka jasno definisan. Istina, oni su grešnici koji žive na zemlji koja je podložna iskvarenosti, na dnu kosmičke hijerarhije. Ali oni mogu da se uspnu u jedan viši svet savršenstva. Kao božja deca, oni uživaju jedinstveno odličje jer je svaka ljudska duša dragocena i zavređuje poštovanje.Raspoređujući znanje po hijerarhijskom poretku, srednjovekovni su mislioci smatrali da poznavanje duhovnih stvari, božjeg otkrovenja, nadmašuje sva svetska znanja, svu ljudsku nauku. Znati ono što Bog želi od pojedinca, predstavlja vrhunac poznavanja sebe i dopušta ulazak na nebo. Tako je Bog i izvor i kraj znanja. Čovekova sposobnost da misli i deluje slobodno, predstavlja sliku Boga u svakom pojedincu; to oplemenjuje čoveka i obećava povezivanje s Bogom na nebu. Ljudska plemenitost može da potekne iz inteligencije i slobodne volje, ali ako pojedinac ove atribute koristi da ne poštuje Boga, on na sebe navlači bedu.Društvena hijerarhija. Za srednjovekovni um, Bog je i društvo uredio po hijerarhijskom poretku. Čitava društvena struktura predstavlja hijerarhiju u kojoj su dužnosti i prava svakog pojedinca definisani prema njegovom božanskom mestu: sveštenstvo je vodilo društvo prema hrišćanskim načelima; gospodari i kraljevi, čije pravo da vladaju potiče od Boga, brane hrišćansko društvo od njegovih neprijatelja, a robovi, na dnu društvenog poretka, rade za dobro svih. Društvo neometano funkcioniše kada svako prihvata svoj status i igra svoju pravu ulogu, kada se potčinjeni povinjavaju svojim pretpostavljenima, i kada pretpostavljeni vode društvo u saglasnosti s božanskim učenjima. Nečija prava, dužnosti i odnos prema zakonu zavise od položaja u društvenom poretku, a promeniti nečiji položaj znači narušiti organsko jedinstvo društva. Međutim, niko, uključujući i robove, ne treba da bude lišen tradicionalnih prava koja su u vezi s njegovim rangom. Svako, ma koliko bio ponizan, ima vitalnu vezu u božanskom lancu. Sveštenstvo je opravdavalo taj hijerarhijski poredak:

“Sam Bog je želeo da neki medu ljudima moraju biti gospodari a neki robovi, na takav način da se gospodari klanjaju Bogu i vole ga, a da robovi vole i obožavaju svoga gospodara sledeći reč apostola: sluge slušaju svoje privremene gospodare sa strahom i drhtanjem; gospodari se odnose prema svojim slugama prema pravdi i jednakosti.” Filozofija Srednjovekovna filozofija, ili skolastika, pokušala je da primeni razum na otkrovenje. Pokušavala je da objasni i razjasni hrišćansko učenje pomoću pojmova i logičkih principa proisteklih iz grčke filozofije. Sholastici su nastojali da pokažu da verska učenja, iako ne potiču iz razuma, nisu suprotna razumu. Pokušali su da dokažu putem razuma ono što su uz pomoć vere već smatrali istinitim. Na primer, postojanje Boga i besmrtnost duše, što je svaki hrišćanin smatrao pitanjima vere, mogli bi se isto tako, mislili su, dokazati razumom. U nastojanju da dovedu u sklad veru s razumom, srednjovekovni mislioci doneli su izuzetnu sintezu hrišćanskog otkrovenja i grčkog racionalizma.Sholastički učitelji koristili su razum ne da bi doveli veru u pitanje već da bi služili veri - da bi je rasvetlili, razjasnili i ojačali. Oni nisu odustali od glavne preokupacije hrišćanstva - kako steći božju milost i dostići spasenje duše. Iako se taj cilj mogao dostići jedino kroz veru, sholastički mislioci su insistirali na tome da nauka po prirodi ne predstavlja prepreku da se teži božjoj milosti i da filozofija može da pomogne vernicima u spoznaji Boga. Ipak, prema srednjovekovnim misliocima, razum ne postoji nezavisno, već na kraju mora da prizna načelo istine koje je iznad razuma i pojedinačnog ljudskog postojanja. Oni su hteli da vera usmerava racionalnu misao radi hrišćanskih ciljeva a da je vodi biblijski i crkveni autoritet. Na kraju, vera je imala poslednju reč.Nisu svi hrišćanski mislioci pozdravili upotrebu razuma. Smatrajući grčku filozofiju neprijateljem vere, izvorom jeresi i preprekom za dostizanje spajanja duše s Bogom, konzervativni teolozi suprotstavljali su se primeni razuma na hrišćansko otkrovenje. U izvesnom smislu, konzervativci su bili u pravu. Obnavljajući vitalnost grčke misli, srednjovekovna filozofija hranila je moćnu snagu koja će na kraju uzdrmati srednjovekovno shvatanje prirode i društva i oslabiti hrišćanstvo. Modernu misao Zapada stvorili su mislioci koji su odbili da potčine razum hrišćanskoj vlasti. Razum se pokazao kao mač sa dve oštrice: oplemenio je ali i potkopao srednjovekovni pogled na svet.Toma Akvinski: Sinteza razuma i hrišćanstva. Uvođenje najvažnijih Aristotelovih dela u latinsko hrišćanstvo stavilo je pred dilemu verske vlasti. Aristotelova sveobuhvatna filozofija prirode i čoveka, proizvod samo ljudskog razuma, na mnogo primera se sukobljavala s osnovnom hrišćanskom doktrinom. Dok je hrišćanstvo učilo da je Bog stvorio svemir u određenom trenutku, Aristotel je smatrao da je svemir večan. Uz to, Aristotel nije verovao u ličnu besmrtnost duše, što je jedan drugi vitalni princip hrišćanstva. Crkveni zvaničnici su se plašili da bi širenje Aristotelovih ideja i upotreba aristotelovske logike mogli dovesti veru u opasnost. U više navrata, u prvoj polovini trinaestog veka, bilo je zabranjeno da se Aristotelova naučna dela predaju na univerzitetu u Parizu. Ali kako se zabrana nije primenjivala širom hrišćanskog sveta i nije bila dosledno sprovedena ni u Parizu, nastavilo se sa izučavanjem Aristotelove filozofije.Odbacujući stav konzervativaca koji su insistirali na tome da filozofija može da iskvari veru, sveti Toma Akvinski (oko 1225-1274) podržao je vrednost ljudskog uma i prirodnog znanja. Trudio se da izmiri aristotelizam s hrišćanstvom. Toma Akvinski predavao je u Parizu i organizovao je dominikansku školu za teologiju u Napulju. Njegovo najveće delo Summa Theologiae, predstavlja sistematsko izlaganje hrišćanske misli.Mogu li verska učenja da budu u sukobu s dokazima razuma? Za Akvinskog, odgovor je bio naglašeno ne. Kako i vera i razum dolaze od Boga, oni se međusobno ne nadmeću već, ako se pravilno shvate, pomažu jedno drugo i formiraju organsko jedinstvo. Samim tim, razum ne treba da strahuje, jer on je samo jedan drugi put ka Bogu. Pošto između prave vere i zdravog razuma postoji nerazdvojiv savez - oboje proističu od Boga - suprotnosti između to dvoje samo su pojave koje mogu da zavedu. Iako filozofija nije u stanju da razreši tu dilemu, za Boga takve suprotnosti ne postoje. Na nebu, ljudi će steći potpuno saznanje, kao i potpunu sreću. Dok su na zemlji, međutim, oni moraju dopustiti veri da vodi razum; ne smeju dopustiti razumu da se suprotstavi veri ili da je potkopava.Pošto razum nije neprijatelj vere, njegove primene na otkrovenje ne treba se plašiti. Ako se pravilno koristi, Aristotelova misao može da pruži veri značajnu pomoć. Akvinski je učinio veliki napor da sintetizuje aristotelovsko učenje s hrišćanskim božanskim otkrovenjem, ubeđen da je to dvoje moguće uskladiti.Akvinski je potvrdio važnost razuma. Ceniti intelekt znači poštovati Boga a ne umanjiti istinu vere. Imao je poverenja u moć racionalnog uma da shvati većinu istina otkrovenja i insistirao je na tome da u neteološkim pitanjima o određenim stvarima u prirodi - onim pitanjima koja ne utiču na spasenje duše - ljudi treba da imaju poverenja samo u razum i iskustvo. Tako je Akvinski dao nov značaj empirijskom svetu i naučnim razmišljanjima, i ljudskom znanju. Tradicionalna srednjovekovna misao, koja se uglavnom oslanjala na svetog Avgustina, povlačila je oštru razliku između višeg sveta milosti i nižeg sveta prirode, između sveta duha i sveta čulnog iskustva. Znanje koje potiče iz prirodnog sveta često je posmatrano kao prepreka pravom znanju. Akvinski je izmenio tu tradiciju afirmišući značaj poznavanja društvenog poretka i fizičkog sveta. On je ljudskom razumu i ovozemaljskom znanju dao novo dostojanstvo. Tako Država čoveka nije bila samo grešno mesto odakle su ljudi pokušavali da umaknu kako bi ušli u Božiju Državu; ona je bila vredna istraživanja i razumevanja. Ali Akvinski je ostao srednjovekovni, a ne moderni mislilac, jer je uvek podređivao razum potrebama vere i nije dovodio u pitanje istinu srednjovekovnog hrišćanskog viđenja sveta i pojedinca.

 Nauka

 Početkom srednjeg veka, mali broj naučnih dela antičkog sveta bio je dostupan Zapadnim Evropljanima. Naučna misao bila je na najnižem nivou od svog nastanka u Grčkoj više od hiljadu godina pre toga. Nasuprot tome, i islamska i vizantijska civilizacija očuvale su i u nekim slučajevima obogatile nasleđe grčke nauke. Međutim, u poznom srednjem veku, mnogi antički tekstovi bili su prevedeni s grčkog i arapskog na latinski i po prvi put ušli u latinski hrišćanski svet. Glavni centri prevođenja bili su u Španiji, gde su se susrele hrišćanska i muslimanska civilizacija, i na Siciliji. Prevedena dela podsticala su zainteresovanost za racionalno istraživanje prirode.Srednjovekovni učeni ljudi nisu načinili prodor u modernu nauku. Zadržali su verovanje da je Zemlja centar vasione i da različiti zakoni važe na Zemlji i na nebu. Oni nisu izumeli analitičku geometriju ni višu matematiku, niti su stigli do modernog koncepta inercije. Štaviše, srednjovekovna nauka nikada nije u potpunosti iščezla iz teološkog okruženja. Moderna nauka namerno teži unapređivanju specifično naučnog znanja, ali, u srednjem veku, mnoga pitanja koja su se odnosila na prirodu bila su postavljana samo da bi se razjasnio neki verski problem.

Srednjovekovni učeni ljudi i filozofi jesu, međutim, unapredili znanje iz optike i mehanike. Oni su uviđali značaj matematike za tumačenje prirode i izvodili su eksperimente. Prevodeći i komentarišući antička grčka i arapska dela, srednjovekovni učenjaci obezbedili su budućim vekovima ideje o kojima treba razmišljati i koje treba nadmašiti, što je neophodan preduslov za pojavu moderne nauke. Srednjovekovni mislioci takođe su razvili antiaristotelovsku fiziku za koju neki istoričari nauke veruju da je više od dva veka kasnije uticala na Galileja, tvorca moderne mehanike. Srednji vek i moderni svet: kontinuitet i diskontinuitet Srednjovekovna civilizacija počela je da slabi u četrnaestom veku, ali, u poređenju sa tri veka koja su usledila posle pada Rima, nikakvo mračno doba nije se spustilo na Evropu; njene ekonomske i političke institucije i tehnološke veštine bile su isuviše snažne. Umesto toga, opadanje srednjeg veka otvorilo je mogućnosti jednoj drugoj etapi civilizacije Zapada - modernom dobu.Moderni svet povezan je sa srednjim vekom na bezbroj načina. Evropski gradovi, pojava srednje klase, ustrojstvo državnog sistema, englesko opšte pravo, univerziteti - sve je to imalo svoje korene u srednjem veku. Prevodeći i komentarišući spise grčkih i arapskih mislilaca, srednjovekovni su učenjaci očuvali neizmerno intelektualno nasleđe, bez koga moderni um nikada ne bi mogao da se razvije. A između misli sholastika i prvih modernih filozofa postoji bezbroj veza.U toku srednjeg veka, Evropljani su u primeni tehnoloških znanja preuzeli vođstvo nad muslimanima, Vizantincima, Kinezima i svim drugim narodima. Srednjovekovna tehnologija i inventivnost delimično su ponikli iz hrišćanstva, koje je učilo da je Bog i stvorio svet da bi ga ljudi potčinili i iskorišćavali. Shodno tome, srednjovekovni ljudi pokušali su da koristeći snagu životinja i mašina koje štede snagu pri radu, rasterete čoveka od napornog rada. Hrišćanstvo je, štaviše, učilo da je Bog iznad prirode, a ne u njoj; tako hrišćani nisu imali nikakvih duhovnih prepreka u iskorišćavanju prirode, za razliku, na primer, od Indusa. Za razliku od klasičnog humanizma, hrišćanski pogled na svet nije smatrao da fizički rad degradira čoveka - čak su ga i sveštenici kombinovali sa učenjem.

Hrišćansko isticanje svete vrednosti pojedinca i božjeg višeg zakona nikada nije prestalo da vrši uticaj na civilizaciju Zapada. Ti ideali inspirisali su društvene reformatore koji više nisu morali da se poistovećuju sa religijom od koje su potekli.Verujući da je božji zakon iznad državnih ili nacionalnih pravila, srednjovekovni filozofi obezbedili su teorijsku osnovu kako bi se suprotstavili tiranskim kraljevima koji su kršili hrišćanske principe. Ideja da su i vladar i oni kojima on vlada vezani jednim višim zakonom, u sekularizovanom obliku, postaće osnovni element moderne liberalne misli.Feudalizam je doprineo istoriji slobode, takođe. Prema feudalnoj teoriji, kralj, kao član feudalne zajednice, bio je po dužnosti obavezan da se pridržava sporazuma koje su sačinili njegovi vazali. Zemljoposednici su imali lična prava koja je kralj bio obavezan da poštuje. Kivni na kralja koji je grubo kršio običajna feudalna prava, plemići su takođe sklapali ugovore s krunom, kakav je čuvena Velika povelja sloboda (Magna Carta, 1215), da bi pravno odredili i osigurali svoje običajne povlastice. Kako bi se zaštitili od samovoljnog ponašanja kralja, feudalni zemljoposednici inicirali su ono što se kasnije zvalo vladavina uz saglasnost i vladavina zakona.U srednjem veku se, tako, postepeno pojavila ideja da zakon nije potčinjenima nametnuo apsolutni monarh već da on iziskuje saradnju kralja i njegovih podanika: da je i kralj, isto tako, vezan zakonom; i da zemljoposednici imaju pravo da se suprotstave kralju koji krši sporazume. Jedan fenomen koji je imao veze sa ovim bila je pojava zastupničkih ustanova sa kojima se očekivalo da se kralj konsultuje u pogledu poslova kraljevstva. Najznačajnija takva institucija bio je Britanski parlament, koji je, iako podređen kralju, postao stalni deo države. Kasnije, u sedamnaestom veku, parlament će se uspešno suprotstaviti kraljevskoj vlasti. Na taj način, postoji kontinuitet između feudalne tradicije kralja čija je vlast bila ograničena zakonom i moderne prakse ograničavanja vlasti poglavara države.

Iako su elementi kontinuiteta jasni, karakteristična gledišta srednjeg veka razlikuju se od pogleda na svet modernog doba koliko i od antičkog sveta. Religija je bila integraciono obeležje srednjeg veka, dok nauka i sekularizam - obuzetost ovozemaljskim životom - određuju modernu misao. Period od italijanske renesanse u petnaestom veku, preko perioda prosvetiteljstva u osamnaestom veku, predstavlja raskid sa srednjovekovnim pogledom na svet - odbacivanje srednjovekovnog poimanja prirode, pojedinca, i svrhe života. Prelazak od srednjovekovnog na moderno doba nije bio ni iznenadan niti potpun, jer ne postoje oštre podeone linije koje razdvajaju istorijske periode.Srednjovekovna misao počela je s tumačenjima crkve o postojanju Boga i istine o njegovom otkrovenju, što je postavilo načela i definisalo ciljeve ljudskih stremljenja. Srednjovekovna svest odbacila je osnovni princip grčke filozofije - autonomiju razuma. Nerukovođen otkrivenom istinom, razum je sagledavan kao nemoćan.

Sholastičari su se upuštali u prave filozofske spekulacije, ali nikada nisu dopuštali da filozofija dovede u pitanje osnovne premise njihove vere. Za razliku kako od antičkih tako i od modernih mislilaca, srednjovekovni učenjaci verovali su, naposletku, da sam razum ne može da obezbedi jedinstven pogled na prirodu ili društvo. Božanska svetlost morala je da vodi racionalnu dušu. Za srednjovekovne filozofe, prirodni poredak vodio je poreklo i nalazio svoje ispunjenje i smisao u poretku više realnosti. Da bi se prirodni svet pravilno shvatio, bilo je neophodno znati njegov odnos prema višem svetu. Otkrića razuma morala su se usaglasiti sa Svetim pismom onako kako ga je tumačila crkva. U srednjovekovnoj misli, kako kaže istoričar-filozof Ernst Kasirer (Ernst Cassirer):“Ni nauka niti moralnost, ni zakon ni država, ne mogu se podići na sopstvenim temeljima. Uvek je potrebna pomoć natprirodnog da bi se oni doveli do pravog savršenstva...Razum jeste i ostaje sluga otkrovenja; u okviru sfere prirodnih intelektualnih i psiholoških snaga, razum vodi ka otkrovenju i priprema mu teren.”Prema modernom shvatanju, i priroda i ljudski intelekt dovoljni su sami sebi. Priroda se posmatra kao matematički sistem koji funkcioniše bez čuda ili bilo kakvog drugog oblika božanske intervencije. Da bi shvatio prirodu i društvo, razumu nije potrebna božanska pomoć; on ne prihvata nikakav autoritet iznad razuma. Moderni duh smatra da je neprihvatljivo odbacivati zaključke nauke za račun autoriteta crkve i otkrovenja, ili zasnivati politiku, zakon ili ekonomiju na verskoj dogmi; on odbija da rešava opšte probleme oslanjajući se na verska ubeđenja.Odbacujući srednjovekovnu podelu univerzuma na više i niže carstvo i višu i nižu materiju, moderni mislioci počeli su da posmatraju univerzum kao jedinstven, a prirodu kao jednoobraznu. Naučna revolucija šesnaestog i sedamnaestog veka uklonila je Zemlju iz njenog centralnog položaja u svemiru i od nje stvorila tek jednu od planeta koje se okreću oko Sunca. Ona je odbacila srednjovekovnu podelu univerzuma na viši i niži svet i uvela jednoobraznost prirode i zakona prirode. Kosmos ne poznaje privilegiju ranga; nebeska tela slede iste zakone prirode baš kao i predmeti na Zemlji, a prostor je geometrijski i homogen, a ne hijerarhijski, heterogen i kvalitativan. Na svemir se više nije gledalo kao na konačan i zatvoren, već kao beskonačan, a funkcionisanje prirode objašnjeno je matematičkim putem. Moderni mislilac proučava matematički zakon i hemijski sastav, a ne stupnjeve savršenstva. Duhovni smisao se ne traži u ispitivanju materijalnog sveta. Rodžer Bekon, na primer, opisao je sedam slojeva oka a zatim zaključio da je Bog oblikovao oko na taj način kako bi izrazio sedam darova Duha. Ovakav način razmišljanja stran je modernom pogledu na svet.Moderni pogled na svet takođe je raskinuo s krutom podelom srednjovekovnog društva na tri reda: sveštenstvo, plemstvo i puk. Suprotstavljajući se feudalnom principu da su obaveze i prava pojedinca funkcija njegovog položaja u društvu, moderni um je naglašavao jednakost mogućnosti i podjednak tretman pred zakonom. Odbacivao je ideju da društvo treba da vodi sveštenstvo koje poseduje posebnu mudrost, plemstvo koje ima specijalne privilegije i monarh koji svoju moć dobija od Boga.Moderni je um odbacivao i lični i običajni karakter feudalnog prava. Kako se moderna država razvijala, pravo je počelo da poprima jedan bezličan i objektivan karakter. Na primer, ako je gospodar zahtevao više od uobičajenih četrdeset dana vojne službe, vazal je mogao da odbije da se tome povinuje, smatrajući gospodarev zahtev neoprostivim kršenjem običaja i dogovora i kršenjem svojih prava. U modernoj državi, sa jednim ustavom i predstavničkim domom, ako se donese neki novi zakon o produžetku vojnog roka, on jednostavno zamenjuje stari zakon. Ljudi neće odbiti da mu se povinuju zato što je vlada prekršila veru i narušila običaj.U modernom svetu, odnos pojedinca prema univerzumu radikalno se izmenio. Srednjovekovni ljudi verovali su da žive u geocentričnom univerzumu koji je ograničen u prostoru i vremenu. Svemir je, po njima, mali, zatvoren sferom nepokretnih zvezda, iza koje se nalaze nebesa. Svemir je, tako se verovalo, star nekih četiri hiljade godina, a u ne tako dalekoj budućnosti Hristos će se vratiti i ljudska istorija će se okončati. Ljudi u srednjem veku znali su zbog čega su na Zemlji i šta se od njih očekuje; nimalo nisu sumnjali da će im nebo biti nagrada zato što žive hrišćanskim životom. Priprema za nebo bila je krajnji cilj života. Dž. Randal, mlađi (J. H. Randall, Jr), istoričar ideja, rečito sumira srednjovekovni pogled na svrsishodan univerzum u kome je uloga ljudi bila jasno određena:“Čitavim svetom vladali su svemoguća volja i sveznajući um Boga, čija je jedina zainteresovanost bila usredsređena na čoveka, njegovo iskušenje, njegov pad i njegovu slavu. Crv praha kakav je bio, čovek je ipak imao centralno mesto u čitavom univerzumu...A kada njegova sudbina bude zaokružena, nebo će se smotati kao svitak i on će zauvek boraviti s Bogom. Samo oni koji su odbacili slobodno ponuđenu božju milost i tvrda srca odbili da se pokaju biće isključeni iz večnog života.”Ova utešna srednjovekovna vizija strana je modernom pogledu na svet. Danas, u svemiru koji je star petnaest milijardi godina, u kome je Zemlja sićušna mrlja što pliva po beskonačnom kosmičkom okeanu na kojoj se život razvijao tokom desetina miliona godina, mnogi zapadnjaci više nisu sigurni da su ljudska bića odabrana božja deca; da je nebo njihov glavni cilj; da im se ispod nogu nalazi pakao i da je Bog aktivni činilac u ljudskoj istoriji. Mnogim intelektualcima čini se da svemir ne reaguje na molitve ljudi, a smisao života traži se u granicama postojanja na Zemlji. Nauka i sekularizam potisnuli su hrišćanstvo i veru iz centralnog položaja na periferiju ljudskih interesovanja.

Počev od italijanske renesanse u petnaestom veku, preko doba prosvetiteljstva u osamnaestom veku, pogled na svet i institucije srednjeg veka gubili su značaj, a razvijali su se izrazito moderni oblici. Radikalne promene u evropskoj civilizaciji mogle su se videti na svakom nivou društva. Na ekonomskom nivou, proširili su se trgovina i industrija a kapitalizam je zamenio srednjovekovne oblike ekonomske organizacije. Na političkom nivou, centralna vlada ojačala je na račun feudalnih i verskih vlasti. Na verskom planu, pojava protestantizma rascepkala je jedinstvo hrišćanskog sveta. Na društvenom polju, srednja klasa građana, koja se uvećavala po broju i bogatstvu, igrala je sve značajniju ulogu u ekonomskom i kulturnom životu. Na kulturnom planu, sveštenstvo je izgubilo svoj monopol nad obrazovanjem i srednjovekovna orijentacija na onaj drugi svet ustupila je mesto sekularnom gledištu u književnosti i umetnosti.U toku tih vekova, postepeno se pomaljao moderni pogled na svet. Matematika je svemir učinila shvatljivim. Ekonomska i politička misao oslobodila se verskih okvira. Nauka je postala velika nada budućnosti. Mislioci prosvetiteljstva želeli su da oslobode čovečanstvo od praznoverja, neznanja i tradicija koje nisu mogle da prođu test razuma. Sebe su zamišljali kako oslobađaju kulturu od teoloških dogmi i verskih autoriteta. Odbacujući hrišćansku ideju o čovekovom nasleđenom grehu, oni su smatrali da je pojedinac u osnovi dobar a da zlo proizlazi iz pogrešnih institucija, pogešnog obrazovanja i lošeg vođstva. Tako je postepeno počeo da se pomalja koncept racionalnog i slobodnog društva u kome pojedinci mogu da ostvare svoje potencijale.