Zenon

Kao posledicu prihvatanja apstraktnog mišljenja, kod Parmenidovog učenika Zenona iz Eleje (oko 490-430) nalazimo potpuno odbacivanje tada vladajuće sklonosti za fizikalnim istraživanjima. Zenon ne teži tome da prihvati ili razume empirijsku stvarnost, već da pre svega najrazličitijim pojmovnim operacijama zaštiti Parmenidovo učenje i zato, kad analizira protivrečja na koja se nailazi u svakodnevnom mnenju o mnoštvenosti i promenljivosti stvari, on se ne koristi činjeničnim, empirijskim argumentima već isključivo formalnim i logičkim. Njegovo osnovno delo koje mnogi pominju bilo je napisano u prozi i podeljeno na poglavlja u kojima su pojedine hipoteze bile dokazivane svođenjem na apsurd (deductio ad absurdum); ako je to, shodno svom polemičkom karakteru bilo izloženo u obliku pitanja i odgovora, onda možda tu leži početak forme poznate kasnije kao filozofski dijalog.     Zenon iz Eleje bio je čestit čovek a velike je prezirao isto kao i Heraklit; kažu da je pogubljen nakon neuspele pobune protiv tiranina Nearha. Diogen iz Laerta kaže da su njegovi pogledi bili sledeći: "postoje svetovi (kósmoi), praznina ne postoji. Sve u prirodi sastoji se od toplog i hladnog, suvog i vlažnog, i ovo se pretvara jedno u drugo. Poreklo ljudi je iz zemlje, a duša je stvorena od svih ovih elemenata, koji su tako pomešani da nijedan nema prevagu" (Diogen Laert.; IX, 5, 29; Diels, 29 A 1). Ovde imamo niz stavova koje je Zenon preuzeo od Parmenida i on ne bi bio značajan u istoriji filozofije da to nije metodski razradio i sazdao jednu novu formu dokazivanja koja samostalnim isticanjem protivrečja nastoji da pokaže kako se to protivrečje nikad ne ukida kod onog što nam izgleda očigledno. Možda je, zahvaljujući ovom načinu dokazivanja vođenom zakonom protivrečnosti, Zenon prvi došao do misli o formalno-logičkim odnosima pa ga stoga Aristotel označava kao tvorca dijalektike.     Sve teškoće koje Zenon otkriva u pojmovima mnoštva i kretanja odnose se na beskonačnost prostora i vremena, delom na beskonačno malo, delom na beskonačno veliko; u poslednjoj instanciji on dokazuje samo nemogućnost da se predstavi neprekidna veličina prostora i vremena koji su podeljeni na odvojene delove, tj. dokazuje nemogućnost da se beskonačnost misli kao dovršena, onakva kakvu bismo hteli sebi da je predstavimo. Zato Zenonove aporije i nisu mogle da budu opovrgnute pošto se problemi koji se u njima izlažu nisu razmatrali s obzirom na račun beskonačno malih veličina. Postoje dva Zenonova dokaza protiv mnoštvenosti postojećeg i oni se delom odnose na veličinu a delom na broj postojećih. Ako se postojeće sastoji iz mnoštva, s obzirom na veličinu ono mora biti, s jedne strane, beskonačno malo, a s druge, beskonačno veliko. Prvo, što ukupnost bilo kog mnoštva delova iz kakvih je i sama sastavljena, kao nedeljiva ne može imati veličinu; drugo, što spoj dva dela pretpostavlja među njima granicu koja, kao nešto realno, i sama treba da ima prostornu veličinu, i sama mora biti odvojena od delova koje rastavlja granicama. Tako, ako bi nešto postojeće brojčano bilo mnoštvo, ono bi moralo da se misli kao konačno ili kao beskonačno. Prvo, zato što se sastoji od toliko delova od koliko se sastoji, a drugo, što dve različite postojeće stvari treba da budu odeljene granicom koja se i sama, kao nešto treće, razlikuje od njih i odvojena je od njih četvrtom, petom granicom... i tako u bes- konačnost. Ovo poslednje (dichotomía - dvočlano deljenje) ne uzima se u logičkom već u prvobitnom, fizičkom smislu.     Moguće je (hronološki gledano) da su ovi dokazi bili upereni protiv začetnika atomizma, naime, da se svet ne može misliti sastavljen iz atoma; tome u prilog išlo bi i to što se svi Zenonovi dokazi protiv predstave o promeni postojećeg tiču samo kretanja a ne i kvalitativnih promena (atomizam je upravo priznavao kvantitativne ali ne i kalitativne promene); konačno, treći argument usmeren protiv mnoštvenosti postojećeg (koji je Zenon više nagovestio no razvio) dobija smisao samo u polemici s atomistima koji bi hteli da izvedu kvalitativna određenja iz uzajamnog delovanja atoma. Istovremeno, Zenonovo pozivanje na pojmove beskonačnog i konačnog, neograničenog i ograničenog ukazuje na odnos spram pitagorejaca u čijim su istraživanjima ti pojmovi igrali veliku ulogu.     Ako se prihvati da je Zenon živeo između 490. i 430. godine pre n. e. tada je on savremenik Empedokla, Anaksagore, Leukipa i Filolaja, i to bi značilo da on upravo protiv njih želi da učvrsti Parmenidovo učenje u njegovoj apstraktnoj formi pa bi stoga u Zenonovim tumačenjima elejska filozofija imala i svoj najviši izraz. Uobičajeno je da se elejskom učenju suprotstavlja Heraklitovo; elejsko učenje je ontološko: ono zna samo za nenastalo i nepropadljivo biće i odbacuje realnost mnoštvenosti i nastajanja ne objašnjavajući njihovu vidljivost. Heraklitovsko učenje je genetičko (génesis, razvoj): ono fiksira postajanje i njegove prelazne oblike ne nastojeći da ga pokaže i kao krajnji rezultat stvarnosti. Ali, pojam bivstvovanja je misaono neophodan postulat, a samo postajanje - neporeciva činjenica. Zato se iz protivrečja ovih dveju pozicija javlja jedan novi zadatak koji je na neodređen način postojao već u prvom pokušaju da se odredi počelo (arché): da se iz bivstvovanja objasni postajanje.